Sveto Pismo i psihoterapija

Kroz ceo korpus Svetog Pisma, Starog i Novog zaveta ispričana je istorija čovečanstva. Prikazani su konkretni istorijski trenuci ali glavni cilj svetopisamskih tekstova nije da pruži konkretne informacije, već da prikaže istoriju kao dug proces sazrevanja čoveka. Bog se u Sv. Pismu između ostalog prikazuje kao Pastir Dobri i Učitelj, dakle kao Otac, čuvar i odgojitelj ljudi koji strpljivo oblikuje tvorevinu od nastanka sveta.

Tako, od Starog Zaveta u kom je Bog često prikazan kao pravičan ali vrlo strog, kroz nekoliko hiljada godina dolazi se do Novog Zaveta u kom Bog postaje sličniji ljudima, zapravo postaje istovetan ljudima u ličnosti Hrista, koji iako Bog i Sin Boga Oca postaje čovek, od krvi i mesa, rođen od žene, Marije.

U St. Zavetu Bog je ljudima fizički nedostupan i kontak ili odnos sa njim se ostvaruje u poštovanju Zakona, najpre ispunjavanju čuvenih deset zapovesti, prinošenju žrtve i sl. Taj odnos se proteže po vertikali, od Zemlje i njenih stanovnika do Neba i njegovog Gospodara. U N. Zavetu isti odnos postaje drastično ličniji i proteže se po horizontalnoj liniji čoveka ovoga sveta sa Bogom koji svojevoljno u isti svet ulazi na ljudski način.

Takvu radikalnu promenu odnosa na relaciji čovek-Bog hrišćanstvo tumači u kontekstu vaspitanja i sveukupnog napretka čoveka. Od čoveka koji je mali, kom je Božije prisustvo daleko i neshvatljivo dolazimo do čoveka koji je s Bogom u istoj ravni, koji je mnogo bliži ravnopravnom odnosu sa svojim Tvorcem, Učiteljem i Ocem.

Zato Sveto Pismo, kao jednu od osnovnih poruka ima poziv čoveku da radi na sebi i svojim potencijalima, da pronikne iza površine u dubinu svog bića i da se preobrazi ne u nešto drugo, drugačije ili bolje od njega samog, već u nešto za šta ima prirodni potencijal da postane a to je Bog. Tako, Sv. Pismo poručuje čoveku da ljudskost nije samo ono što je dobio rođenjem, kao što su roditelji, kultura, nacionalnost i sl. već nešto mnogo više.

Kakve veze psihoterapija ima sa svim rečenim?

Psihoterapija je proces u kom čovek upoznaje sebe. Neki će reći da svako već poznaje sebe. Da, ali u kojoj meri? Ono što uglavnom o sebi znamo jeste ono što radimo, što želimo, čemu stremimo itd. Ali znamo li zašto to radimo, zašto baš to želimo i zašto stremimo baš tome čemu stremimo? I zašto ne uspevamo da postignemo ono što želimo ili nam to teško ide ako već želimo? To su sve posledice koje su zaista očigledne. Ako želimo da posledice shvatimo i eventualno otklonimo neophodno je znati uzrok.

Vratimo se na deset zapovesti. Uglavnom ih svi znamo, date su Mojsiju, dakle u St. Zavetu. Četiri su u vezi sa odnosom čoveka sa Bogom, a šest ih je u vezi sa međuljudskim odnosima. Dolaskom Hrista zapovesti su svedene na dve: 1. Ljubi Boga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom; 2. Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog. Iako su u N. Zavetu zapovesti svedene na dve one nisu ukinute, već je sada zrelijem čovečanstvu data dublja poruka. Dve Hristove zapovesti jesu uzrok onih deset zapovesti, jer ako volim svog bližnjeg neću ga povrediti, pokrasti, neću prevariti svoju ženu ako je volim, poštovaću svoje roditelje itd. Ako volim Boga neću sebi praviti druge idole koje ću obogotvoravati jer će mi Bog kog poznajem i volim biti sasvim dovoljan uzor. U vremenu Novog Zaveta u kom živimo nema, ili ne bi trebalo biti potrebe za zapovestima koje sankcionišu nedela, jer smo sada dovoljno zreli, ili bi trebalo da smo takvi, da razumemo šta je dobro a šta nije.

Sada se možemo vratiti psihoterapiji. Već je pomenuto da psihoterapija prati proces sazrevanja čoveka od rođenja, kao što Biblija prati sazrevanje čoveka od nastanka čovečanstva. To je osnovna veza psihoterapije i Svetog Pisma- briga i staranje o razvoju ljudi i čovekovom boljem sutra. Kako je osnovni poziv čoveku da napreduje, da se razvija, da uzrasta u meri svojih potencijala (a potencijal nema granice već je cilj oboženje) dolazimo do prepreka na tom putu. Psihoterapija se bavi preprekama, onim što radimo i neuspevamo da postignemo svoj cilj. Pri tom, te prepreke ne projavljuju se toliko kao spoljašnji uticaj, već kao unutrašnje kočnice. Otklanjanje kočnica jeste cilj psihoterapije.

Zato psihologija i psihoterapija kao svoj temelj imaju baš Sveto Pismo. Ključne istine koje Biblija baštini jesu istine koje čovek želi da živi. Bliskost, poverenje, ljubav, brak, potomstvo i zajednica su neke od svetopisamskih istina. Naši strahovi, neuspesi, promašaji koje nazivamo grehom između ostalog su ono što nas sprečava da biblijske, a samim tim opšteljudske istine živimo. Kroz psihoterapiju pronalazimo i otklanjamo uzroke naših strahova, neuspeha i grehova i tako sebe izgrađujemo i poboljšavamo kako bismo stigli do cilja na koji nam Sveto Pismo hiljadama godina tako strpljivo ukazuje.

O uspehu i neuspehu

Reči kojima opisujemo svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo zbog postignutog ili nepostignutog cilja koji smo sami sebi zadali jesu uspeh i neuspeh. Kako su ciljevi lična stvar, tako je i ocena uspešnosti subjektivna. Uspeh i neuspeh zapravo ne postoje sami po sebi.

Neuspeh je odsustvo uspeha. Zato neuspeh sam po sebi nema nikakav sadržaj, već znači manjak nekog sadržaja. Uspeh bi bio suprotnost- sadržina. Kada govorimo o uspehu potrebno je precizirati na koji se tačno segment života odnosi. Brak, deca, porodica, posao, obrazovanje, su važna životna polja na kojima je moguće ,,doživeti“ uspeh ili neuspeh. Tako bi neuspeh na polju braka moga označiti razvod ili ne sasvim ,,srećan“ brak ili nešto slično. Neuspeh na poslu bi mogao biti u vezi sa otkazom, propalim projektom ili nedovoljno dobro obavljenom zadatku. Neuspeh koji se odnosi na decu mogao bi označavati to da deca nisu postigla ono što smo mi od njih očekivali. Da li bi onda izostanak svega navedenog značilo uspeh na tim poljima?

Uspešan sam jer sam ,,iz prve“ našao devojku koja mi je postala žena sa kojoj mi je brak dobar. Uspešan sam jer su naša deca postala baš ono što smo mi planirali i za njih želeli. Na poslu sam uspešan jer sam svaki zadatak obavio jako dobro i bez greške. Lepo zvuči, ali bi to značilo da imam neverovatan talenat i sreću da u životu bez mnogo truda postignem sve što želim.

Ako govorio o uspešnosti kao oceni celokupnog života onda bi to podrazumevalo sve gore navedeno i još mnogo toga. Nedostatak bilo čega navedenog prouzrokovalo bi vrlo gorak ukus u ustima, budući da bi život u celosti bio neuspešan.

Često nam uspeh ili osećanje uspešnosti postaje najvažniji životni cilj, a priznanjem koje za to dobijemo ocenjujemo sopstvnu vrednost.

Ukoliko bismo značenje neuspeha promenili tako da on ne znači krah koji je doživljen na putu ka cilju, već znači situaciju u kojoj možemo bolje sagledati sebe, svoje ciljeve i načine kojima svoje ciljeve želimo da postignemo, onda strah od neuspeha ne bi ni postojao ili bi nivo frustracije bio znatno niži. Samim tim uspeh ne bi bio jedini način na koji sebe procenjujemo.

Krivica (i)li kajanje

Etimologija izraza krivica upućuje na neko iskivljenje, da nešto što bi trebalo biti pravo ili ispravno to nije već je krivo. Ako je pravo dobro, onda je krivo loše. Prav ili uspravan je onaj koji stoji iza sebe, svojih dela ili razmišljanja, s druge strane iskrivljen je onaj koji nema prava da gleda pravo, licem u lice, već pognute glave ili tela gleda u zemlju.

Čovek koji je kriv izgleda kao da je lišen ljudskog dostojanstva. Pošto je dostojanstvo ljudskog bića nešto što mu samim rođenjem, tj. postojanjem pripada ono mu ne može biti oduzeto. Krivica upravo to radi, oduzima dostojanstvo čoveku. Zato možemo govoriti o krivici kao nekorisnom i disfunkcionalnom osećanju.

Kada uradimo nešto što se prepoznaje kao loše, prekršimo moralni kodeks, društvene kriterijume, nekoga povredimo emotivno ili fizički može se javiti osećanje krivice. U takvim situacijama krivica izgleda kao sasvim korektan i poželjan stav prema sebi i svom ponašanju. Ipak, ona to nije. Mnogo korisnije i daleko zdravije osećanje jeste kajanje jer ono znači prihvatanje i ispravljanje svoje greške.

Preuzimanje celokupne odgovornosti na sebe jeste zabluda na kojoj osećanje krivice može da se zasniva. Depresija je često uzrokovana krivicom, autodestruktivnost se ispoljava samooptuživanjem, a samooptuživanje je ono što navodi na samokažnjavanje.

Osećanje krivice predstavlja stav o sebi kao ljudskom biću, a ne stav o nekom ponašanju koje je samo jedan od načina na koje se čovek prikazuje. Dakle, ponašanje i samo biće čoveka nisu isto. Ako bi bili isto onda ne bi postojala mogućnost promene ponašanja, već bismo nešto radili jer smo prosto takvi rođeni. Suprotno tome, mi možemo menjati svoje ponašanje samo zato što nismo isto što i samo ponašanje.

Još jedan važan razlog zog kog se javlja ovo osećanje jeste uverenje da nemamo pravo na grešku, ili da u određenoj situaciji u kojoj smo nešto pogrešili nismo imali pravo da tu grešku napravimo. To uverenje je zabluda. Čovek koji nikada ne greši mogao bi se s pravom nazvati savršenim. Ali, kako niko nije savršen onda je sasvim prirodno da će pre ili kasnije u nečemu pogrešiti i baš zbog toga ima pravo na grešku.

Voleti sebe znači prihvatati sebe uprkos nesavršenosti. Samim tim takva osoba voli sebe i kada pogreši i zato se neće proganjati i kinjiti osećanjem krivice. Zbog svega rečenog,  krivica nije osećanje koje se javlja samo po sebi, već je ono odraz manjka samoprihvatanja i samoljubavi.

Tugovanje

Od svih osećanja, tuga je verovatno na prvom mestu po potiskivanju i neželjenosti. Niko ne uživa u tugovanju jer je to osećanje snažnog intenziteta i po kvalitetu vrlo neprijatno. Ako posmatramo muškarce i žene, postoji razlika u ispoljavanju osećanju tuge. Kod muškaraca je to ređe, nego kod žena. Razlog nije u prirodi jednog ili drugog pola, već u vaspitanju.

Tuga se u muškom svetu smatra slabošću, a kako muškarci trebaju zračiti snagom i odvažnošću, čini se da za osećanje tuge nema mnogo mesta. Paradoks je u tome, što su zapravo snaga i hrabrost potrebni kako bi se čovek prepustio tom osećanju. Jer, iza potiskivanja tuge stoji strah. Strah da ću npr. ispasti slab, a da ću zbog toga biti odbačen, prezren ili manje vrednovan. Za suočavanje sa tim strahom, priznaćete, potrebna je prilična doza hrabrosti.

Tugovanje je prirodan i vrlo važan proces. On služi kako bismo se od nečega ili od nekoga razvezali. Ako nam je neko drag preminu, prijatelj se odselio na drugi kraj planete i naša će bliskost neminovno biti manja čak iako postoji skajp, ako nam neko ukrade ljubimca iz dvorišta ili omiljenu igračku, usled raskida ili bilo koje druge vrste gubitka. Svaki put kada nešto izgubimo tuga je osećanje koje se prirodno javlja.

Trajanje procesa tugovanja zavisi od važnosti stvari ili osobe koju smo izbuli. Naravno, najduže traje tuga kada neka voljena osoba umre. To može trajati pola godine, godinu dana ili duže. Prirodno je i da nakon jako dugog niza godina možemo osetiti tu istu tugu, mada slabijeg intenziteta, jer nam osoba nedostaje.

Suočavanje sa realnošću koja nam nije prijatna, koja nam ne ide ,,na ruku“ i nije ono što želimo je istinski frustrirajuće. Ono što nam omogućuje da to prebolimo, da realnost prihvatimo i sa njom se pomirimo jeste osećanje tuge.

Potiskivanjem ovog osećanja, bilo neispoljavanjem ili potpunim neosećanjem realnost se neće promeniti. Ali će zato realnost postati prijatnija ili bar podnošljivija ukoliko je prihvatimo. Kada gubitak prihvatimo možemo krenuti dalje. Iako neprijatno, tugovanje čini svet prijatnijim mestom jer na taj način svet poprima ljudskiji izgled.

Perfekcionizam – vrlina ili mana?

Želja za savršenim postoji koliko i ljudski rod. Rođena je iz nesavršenosti samog čoveka. U želji da se pomiri sa sopstvenom nesavršenošću često će se truditi da dosegne savršenstvo tako što će pokušati da napravi savršeni obrok, savršenu zgradu ili savršeno umetničko delo. Ponekad će želeti da i sam bude savršen, pa će zato sve što radi raditi sa tom mišlju. Savremena kultura podstiče perefkcionizam i smatra ga jednom od najznačajnijih vrlina.

Ako želimo da kupimo auto, a ne razumemo se naročito u to, tražićemo nekog majstora koji će nam u tome pomoći. Majstor koji je perfekcionista može biti zaista koristan jer će videti apsolutno sve. Poslodavac će radije zaposliti nekoga za koga smatra da je perfekcionista jer je moguće da će posao obavljati sa neverovatnom tačnošću. Ali, kako perfekcionizam kao osobina utiče na čoveka kog ta osobina ,,krasi“ i kako ona utiče na njegov život?

Ako uzmemo u obzir to da savršenost ne postoji, da je nije moguće biti savršen niti je moguće nešto savršeno uraditi onda je prilično jasna sva uzaludnost perfekcionizma. To je praktično Sizifov posao. Uhvatiš se u koštac sa nečim, radiš ga temeljno, posvećuješ pažnju najsitnijim detaljima, provedeš mnogo vremena kako bi to nešto završio i kada dođeš do kraja to nije savršeno. Ako sam ne primećuješ da je nesavršeno, neko će to sigurno primetiti. I šta onda? To više nema vrednost?

Perefkcionista gori od želje da nešto učini savršenim, bije bitku koja je unapred izgubljena. Ali sa kojim ciljem?

Savršenstvo je imperativ koji smo naučili, tako što nas je neko tome naučio, na to nas primoravao ili smo to sami usvojili kao kriterijum. Kada decu ne pohvalimo za četvorku jer je jedino petica dovoljno dobra, ili smatramo da je pismeni rad za 5- budući da sadrži jednu grešku, ili dete tri puta vratimo da svoj krevet namesti jer je prethodna dva puta uočljiv nabor na posteljini, vrlo je verovatno da će izrasti u perfekcionistu.

Perfekcionista troši izuzetno mnogo vremena, energije, volje i emocija, dakle sve što ima kako bi ideal savršenstva dosegao, a kako to nikada neće dostići, neće zaključiti da je to nemoguće, već da on sam, kao čovek nije dovoljno dobar, nije adekvatan da imperativ savršenstva ispuni. Zato će se osećati loše, biće tužan zbog svoje nesavršenosti, ili ljut na sebe jer nije uspeo. Sve to umanjuje mogućnost za kvalitetan i srećan život. Odmor neće biti lep jer je na moru bio jedan kišan dan, ili je guma usput pukla. Nikada se neće osećati kao dovoljno dobar i kvalitetan radnik jer šta god uradi imaće bar jednu grešku, a verovatno sebe neće smatrati ni dobrim roditeljem kada njegovo dete ne bude imalo sve petice, ili prosto ne bude ono što on očekuje.

Perfekcionista vrlo često sopstvenu vrednost uslovljava time što radi. Pa kako produkt njegovog rada neće biti savršen ni on sam neće biti  vredan kao biće. Paradoksalna je želja za savršenošću, jer umesto da proizvede opštu sreću i zadovoljstvo čini potpuno suprotno. Perfekcionista nikada neće biti srećan i zadovoljan, jer i kratki trenuci zadovoljstva nisu dovoljno dobri, budući da to i dalje nije potpuna i savršena sreća.

Glavno pitanje na koje sebi perfekcionista treba da odgovori, kako bi mogao da suzbije svoju potrebu za savršenošću jeste ,,Šta je dovoljno dobro kako bih bio zadovoljan?“. Ukoliko sebi da odgovor moguće je da će konačno naći svoju sreću ne u nesavršenosti, već uprkos nesavršenosti.

O bezuslovnoj ljubavi

Suočeni sa različitim uslovima koji nam se postavljaju kako bismo bili prihvaćeni u porodici, društvu, među prijateljima, sa partnerom, prirodno je poželeti prihvatanje bez uslova, ljubav koja ništa ne traži za uzvrat. Takva ljubav zaista zvuči idealno, ali da li je to tako i da li je moguća?

Za početak, neophodno je definisati pojam ljubavi. Često se pod time podrazumeva jaka zelja za drugim i moćna sila privlačenja, koji su praćeni nežnim osećanjima. Zrela ljubav to sigurno podrazumeva, ali su to samo neki njeni segmenti. Ljubav je imenica, a nama treba glagol- ljubiti. Zašto glagol? Zato što ljubav predstavlja odnos, bar dvoje ljudi u kom se ljubav projavljuje kroz dinamiku komunikacije. Ona tako znači opredeljenost jednog čoveka za drugog.

Kada smo mali, u odnosu sa roditeljima ljubav  se iskazuje majčinim zagrljajem, kupanjem, hranjenjem, pevanjem ili pričanjem priča pred spavanje, zajedničkim igranjem. Mama iskazuje svoju ljubav tako što zadovoljava sve potrebe svog deteta, ponekad zanemarujući svoje. Dete to i očekuje, a izostanak svega toga doživljava kao manjak ljubavi, to je praktično uslov za ljubav. S druge strane, šta majka očekuje od svog deteta? Da lepo napreduje, da je zdravo, srećno, zadovoljno. I majka ima neka očekivanja. Tako dete majci uzvraća ljubav. I to je jedan vid uslovljenosti.

Kao odrasli, od svojih prijatelja očekujemo da će sa nama provoditi vreme, da će nam tada biti prijatno, da će nam davati podršku i sl. Od partnera očekujemo sve to, ali i da delimo iste ili slične želje, ciljeve, stavove o životu, vaspitanju dece itd. To su takodje neki uslovi ljubavi. Kada to izostane teško da odnos može opstati.

Postoji li onda bezuslovna ljubav za drugog i prihvatanje drugog? Mislim da je odgovor Da ili Ne nepotpun i površan.

Ko može voleti bezuslovno? Onaj koji ima sve, pa zato od drugog ne traži ništa. Ali kako će to izgledati iz perspektive osobe koja takvu ljubav dobija. Naspram sebe će imati osobu koja je tako fantastična da joj ništa što ona ima da ponudi nije ni malo, ni mnogo, ni potrebno, ni nepotrebno. To je više arogancija ispunjena samodovoljnošću nego sveprihvatajuća ljubav.  Osoba koja tu ljubav dobija je praktično u pasivnom položaju. Od nje se ništa ne očekuje, jer je sve jedno da li daje ili ne. Ona samo ,,trpi” ljubav drugog. Gde se tu onda ostvaruje ljubav kao odnos?

U takvoj situaciji je i dete kog roditelji, iako imaju očekivanja, nece potpuno odbaciti ako ona nisu zadovoljena. Ono ,,trpi“ bezuslovnu ljubav svojih moćnih roditelja. Zato dete istovremeno sa ljubavlju prema roditeljima oseća i mržnju jer nije ravnopravni saučenik u tom odnosu. Ta je mržnja razvojna i sa prestankom zavisničkog odnosa će nestati.

Hrišćanstvo vidi Boga kao savršeno i svemoćno biće, Tvorca svega što postoji pa i čoveka. Takva bi onda trebalo biti i njegova ljubav prema čoveku-savršena. A da li ta savršena ljubav podrazumeva bezuslovnost? Neće biti. Šta to Bog od čoveka očekuje? Da voli Boga, da poštuje roditelje, da ne ubija, ne krade, da ne laže niti da vrši preljubu itd. Dakle i ta je ljubav uslovljena.

Unošenjem uslova u ljubav ona ne gubi na svojoj moći, niti time biva unižena. Baš na protiv. Na taj način se onaj drugi delatno uključuje u odnos koji podrazumeva davanje sebe. Dati sebe ili od sebe ne znači dati samo ono što već imamo, već naučiti ili pronaći u sebi i nešto drugo i novo i to onda darovati. Zato je ljubav odnos, jer ne podrazumeva statičnu bezuslovnost, već dinamiku pokreta koja preobražava čoveka budeći u njemu potencijale za koje možda nije ni znao da postoje.

,,Ako si usamljen kada si sam, u lošem si društvu”

Mali i veliki znaci pažnje prijaju svakom čoveku. Kada nam baka, mama, dečko ili žena spreme nešto što volimo da jedemo. Kada u društvu gledamo film ili pijemo pivo. Šetamo pored reke sa voljenom osobom, razmenjujemo nežne poglede ili samo u tišini sedimo u istom prostoru. Zbog svega toga možemo osetiti radost jer se uz to osećamo važnima, osećamo da nekome pripadamo, na izvestan način to je jasan dokaz da postojimo.

Zamislite da se dogodio brodolom, preživeli ste samo vi, dospeli ste nekom srećom na pusto ostrvo na kom hrane i vode ima u izobilju, ali nema ljudi i ne postoji mogućnost da ćete ikada više videti i jednog čoveka. Zauvek ćete ostati sami. Koliko ćete godina tako živeti?

Ne postoji pravi odgovor, nema pogrešnih iskaza. Koja god brojka da vam padne na pamet to će samo biti odgovor na pitanje koliko vam je blizina drugih ljudi važna.

Kada smo jako mali vrlo nam je važno da od ljudi od kojih zavisimo dobijemo neki znak prepoznavanja. To može biti zagrljaj kada smo tužni ili pohvalu za dobro obavljen zadatak. Toliko nam je važna bilo kakva reakcija odraslih da nam je i kazna bolja nego da reakcija izostane. Zato će deca kada su ignorisana učiniti sve da dobiju pažnju, ako je neophodno uradiće nešto što će izazvati grdnju od strane roditelja, jer je i to bolje od ignorisanja. Detetu je svaka socijalna stimulacija neophodna, to je potreba bez koje se ne može. Tako dobijaju dokaz da postoje.

Kada odrastemo, to prestaje biti potreba, jer smo svoje ,,emotivne rezervoare“ napunili. Svesni smo sebe i svog postojanja, umemo sami da organizujemo svoje vreme, da se utešimo, nahranimo, nagradimo i pohvalimo. Zato nam bilo koje socijalno prepoznavanje od strane drugih ljudi može biti želja a ne potreba. Bez toga možemo živeti i osećati se dobro sa tim.

Kada se osećamo ,,loše“ jer oko nas nema ljudi, trenutno nemamo vezu ili prijatelje sa kojima možemo proćaskati, to je znak da je naš ,,emotivni rezervoar“ prazan. U takvim situacijama uradićemo sve kako bi smo potrebnu pažnju dobili. ,,Blejaćemo“ sa ljudima samo da ne bismo bili sami, iako to vreme sa njima možda i nema kvalitet. Naćićemo partnera koji nam možda i ne prija koliko bismo želeli.

Ako nas samoća muči, osećamo se usamljeno i bezvoljno možda bismo sebi mogli postaviti pitanje: Zašto ja ne mogu sam, šta to drugi ljudi imaju pa mi je njihovo prisustvo potreba, da li postoji nešto što ja nemam pa zato bez njih ne mogu?

Blizina drugih ljudi svakako utiče na kvalitet života, tačnije trebalo bi da ga poboljša. Ali ukoliko sav kvalitet života zavisi od prisustva drugih onda je to u izvesnom smislu zavisnički odnos koji je svojstven deci, a ne odraslim ljudima. Odrasla se osoba teško može osećati usamljeno jer i kada drugih nema uvek ima sebe.