Kritika- kako je uputiti bez svađe i teških reči?

Svrha postojanja kritike jeste da ukaže na to šta je pogrešno, a samim tim šta treba menjati. Uglavnom je prate neprijatna osećanja, što je dobro, jer upravo ona i stimulišu na neku promenu. Uobičajeno je mišljenje da je onome koji kritikuje lakše i prijatnije nego onome kome je kritika upućena. Neprijatne emocije može da oseća i strana koja kritikuje i strana koja kritiku prima. Onaj koji prima može osetiti stid, krivicu, tugu, pa i ljutnju, dok onaj koji kritikuje uglavnom će se osećati ljuto, a sva nabrojena osećanja su po kvalitetu neprijatna. Zbog intenziteta osećanja kritika može lako biti povod za svađu.

Svađa može nastati iz više razloga. Npr. kada osoba koja kritikuje pretera u kritici, kada vređa ili omalovažava, ili prosto kritiku saopštava sa intenzitetom ljutnje koji nije adekvatan situaciji. Svađa će nastati zbog toga što će druga osoba osećati nepravdu, da je kritikovana više nego što treba i zato će želeti da se brani, ili će se naljutiti pa će uputiti kontra-kritiku. Može se osetiti ugroženo, uvređeno ili poniženo, pa će i zato želeti da zaštiti sebe i svoje dostojanstvo. Svađa će nastati i kada osoba kojoj je kritika upućena ne ume da istrpi kritiku, da prihvati mogućnost da je pogrešila. Osećanja uniženosti, krivice, manje vrednosti mogu biti velika prepreka. Realno je da smo sposobni za grešku, jer nismo savršeni i da nam eventualna kritika neće oduzeti ni dostojanstvo, ni vrednost.

Kako bismo mogućnost svađe izbegli korisno bi bilo da kritiku upućujemo na adekvatan način korišćenjem tzv. ,,JA poruka“. To konkretno znači upućivanje poruke konkretnoj osobi, na društveno prihvatljiv način, u vezi sa konkretnom spornom stvari i u momentu koji je što bliži trenutku kada se sporna stvar dogodila.

Npr. kritika radniku zbog neobavljenog posla može da glasi: ,,Kolega, dužnost mi je da Vam skrenem pažnju na propuste koje sam uočio u Vašem radu. Da bi se posao nesmetano odvijao neophodno je da svaki radnik svoje obaveze završi na vreme. Potrudite se da sledeći put svoj zadatak obavite u zadatom vremenskom okviru.“ Ovako upućena kritika mnogo bolje zvuči od ,,Slušaj me ti nesposobnjakoviću, sledeći put letiš na ulicu.“.

Devojka kojoj smeta to što joj dečko ne posvećuje više pažnju kao ranije ima mnogo veće šanse da dobije ono što želi ukoliko kritiku uputi npr. rečima: ,,Nedostaješ mi u poslednje vreme. Tužna sam jer ne provodimo vreme zajedno u meri u kojoj bi to želela.“ Ukoliko mu bude prebacila rečima ,,Ti mene zapostavljaš! Ako su ti svi drugi važniji šta ću ti onda ja.“ šansa da će dobiti pažnju koja joj pripada drastično opada, a mogućnost svađe je ogromna.

Uputiti kritiku ,,JA porukom“ ne znači potisnuti ljutnju ili ljubazno kritikovati. Ljutnja je svakako u redu. Ali ukoliko ljutnju ili bilo koje drugo osećanje iskoristimo tako da onom drugom kritikom stavimo do znanja da je loš, ta kritika neće imati pozitivan efekat. Ako želimo da kritikom poboljšamo odnos sa osobom kojoj kritiku upućujemo, ili da svom kolegi na poslu ili podređenom ukažemo na nedostatke kako bi radne performanse bile bolje važno je voditi računa o njihovom dostojanstvu, osećanjima i sposobnostima jednako kao i o svojim.

Više puta je, u prethodnim tekstovima bilo reči o važnosti odvajanja bića čoveka i njegovog ponašanja, jer biće i ponašanje nisu isto. Ako bi bili isto onda ne bi postojala mogućnost promene ponašanja, budući da je čovek takav kakav je samim svojim postojanjem. Kada je kritika u pitanju to je vrlo korisno imati na umu. Svaka kritika koja je upućena na biće čoveka ima negativan karakter. To su najčešće uvrede tipa konju, kretenu, lažovčino, majmune itd. ili etikete kao ,,svi ste vi isti“, ,,od tebe se ništa bolje i ne može očekivati“ i slično. Kritika upućena ponašanju čoveka uvek poziva na promenu tog ponašanja, pa zato kada kritikujemo nećemo reći ,,Stoko jedna zašto nisi…“ već ćemo reći nešto tipa ,,Jako mi je zasmetalo (rastužilo, naljutilo i sl.)  to što nisi…“ Razlog upućivanja kritike je promena ponašanja koja će onda dovesti do kvalitetnijeg odnosa i većeg zadovoljstva za obe strane. Zato treba voditi računa pri kritikovanju, kako to ne bi dodatno ugrozilo odnos koji u stvari želimo da ulepšamo.

Advertisements

Sposobnost za praštanje

Mnoge religije i kulture praštanje promovišu dajući mu veliku vrednost. Ljudski jeste grešiti jednako koliko i praštati. Zato su ljudska društva ili udruženja koja praštanje ne stimulišu i ne vrednuju lišena humanog karaktera, nedostaje im ljudskosti. Takva su najpre totalitarna društva i kriminalne strukture.

Praštanje je uvek vezano za grešku. Zato će doživljaj greške biti izuzetno važan i za sam oproštaj. U onoj meri u kojoj nas nečija greška ugrožava biće nam teško ili lako da to oprostimo. Ukoliko mi je neko nešto opsovao verovatno je da ću mu brzo oprostiti jer to i nema nekog prevelikog štetnog uticaja na moj život, s druge strane, ako je fizički povredio nekog meni dragog ili mene samog verovatno je da će mi teže biti da oprostim. To je sasvim logično.

Ali postoje ljudi koji jednako teško opraštaju ,,sitne“ i ,,krupne“ greške. Oni se jednako ljute za sve što im smeta bez neke jasne gradacije važnosti, kao da ih svaka, pa i najmanja greška jednako ugrožava. Problematika leži u uverenjima o greškama. Ukoliko čovek veruje da je greška nedopustiva, da umanjuje vrednost čoveka kao bića, da je samo idealno dovoljno dobro, onda će zaista na svaku grešku reagovati približno istim intenzitetom.

Način ophođenja prema tuđim greškama mnogo govori o nama samima. Često je strogost prema drugome samo odraz strogosti prema sebi. S druge strane narcisodina osoba će videti trn u oku drugog, ali brvno u svom sopstvenom oku neće videti.

Sposobnost za praštanje ne nastaje tek tako. Potencijal za to svakako imamo rađanjem, ali jednak potencijal imamo i da ne oprostimo. Zato je potrebno učenje, saznavanje i sazrevanje. Treba znati oprostiti. Opraštanje zahteva svest o sebi i drugome. Najpre svest o tome da niko nije savršen, a onda i svest o tome da je najveći broj grešaka moguće ispraviti. Postoje naučna istraživanja koja su došla do zaključka da ljudi u 85-95% situacija sve što čine je iz najbolje namere. Ona popznata ,,Put do pakla popločan je najboljim namerama“ izgleda da ovim dobija i naučno potkrepljenje.

Ponekad ljudi misle da oprostiti znači zaboraviti a zaboravljanje dopušta ponavljanje situacije, mogu misliti da opraštanje znači i pokazivanje slabosti što vodi u propast. Ni jedno ni drugo ne mora biti tačno. Oprostiti ne znači potisnuti ljutnju, ne znači ni biti naivan, već naprotiv, praštanje zahteva uvid u sve aspekte ,,problematičnog“ događaja. Ako sam oštećen tuđom greškom najpre ću prihvatiti tu situaciju, biću svestan te oštećenosti, svoja ću osećanja s tim u vezi podeliti i sa osobom koja me je oštetila, tražiću da štetu nadoknadi, nadomesti, ali ću biti svestan i svoje eventualne odgovornosti, direktne ili indirektne, biću svestan i toga da se loše stvari događaju, da nismo savršeni, itd. Isto tako ću se ophoditi prema sebi kada sam sam sebi naneo štetu.

Neko će možda pomisliti da postoji univerzalni obrazac opraštanja i da ovaj tekst to hoće da predoči. Drugi će možda pomisliti da je lako oprostiti kada je moguće nadomestiti nastalu štetu. Ali šta kada je šteta nenadoknadiva, kada nema povratka na pređašnje stanje, kada isuviše boli? Time dolazimo do onoga što je za praštanje ključno.

Ne postoji nikakav obrazac praštanja, neka saznanja i uvidi svakako će olakšati opraštanje ali ga neće direktno izazvati. Opraštanje je podvig, zahteva volju, energiju, trud, pa i odricanje. Oproštaj je moj i ja ga dajem, zato nije jednostavno dati ga onome ko me je oštetio, ko mi možda oproštaj i ne traži, pa makar to bio i ja sam. Praktično da bih oprostio moram se odreći sopstvene želje da realnost bude drugačija, od želje da se to loše nije ni desilo, i da mi taj drugi to nadomesti iako ne može ili neće.

Šta biva ako ne oprostimo? Hoće li se nova, za nas nepovoljna realnost promeniti? Hoće li nam biti bolje? Bez oproštaja ostajemo zarobljeni u toj situaciji, u osećanju gubitka ili bola, koji će možda vremenom prerasti u želju za osvetom ili mržnju, a tom ćemo onda bojom bojiti i druge segmente života. Jedino što će zaista novu realnost učiniti ponovo prihvatljivom jeste oproštaj. Opraštanjem se otvara dimenzija prihvatanja celokupne stvarnosti života koja podrazumeva neprijatnost i gubitke, sposobnost za grešku svakog čoveka uključujući i mene, ali ista stvarnost potencijal za grešku i gubitak nudi i kao prag preko kog se mora preći ukoliko želimo da živimo među ljudima. Osećanje tuge ili ljutnje zbog gubitka, oštećenosti ili povređenosti prirodno nas vodi u osamu gde rane možemo vidati, ali bez oproštaja smo u opasnosti da druge, sebe ili svet vidimo kao ono što nas može ugroziti i opet dovesti do gubitka. Tada se emotivna distanciranost od svega može činiti kao sigurna zona. Oprostiti znači staviti tačku kojom se završava jedno, a započinje novo poglavlje, to je jedini put odrastanja, sazrevanja i uzrastanja. Od najranijeg detinjstva do najdublje starosti jedino opraštanjem sebi i drugima možemo se iznova osećati kao pripadnici čovečanstva.

Psiho(pato)logija greha

Pojam greha je prilično poznat u sredini u kojoj živimo budući da je kulturni identitet našeg društva u svojoj srži hrišćanski. Ovaj pojam se ne javlja samo u hrišćanskim religijama, ali ću ovde pisati iz hrišćanske perspektive.

Prvi put se sa grehom susrećemo u starozavetnom izveštaju o životu prvih ljudi, Adama i Eve u raju. Njihov se greh sastojao u jedenju ploda sa drveta poznanja dobra i zla, iako je je to bilo izričito zabranjeno. Posledica toga bila je raskid odnosa sa Bogom, koji je uzrokovao progonstvo iz raja i smrt. Ovom prilikom nećemo ulaziti u teološku analizu uzroka i posledica greha, već će biti reči o doživljaju greha kod savremenih ljudi.

Greh je u ovom konkretnom slučaju značio promašaj čoveka da se ostvari u svom osnovnom naznačenju koje podrazumeva zajednicu sa Bogom. Zajednica sa Bogom za čoveka je značila ispunjenje sopstvene svrhe postojanja. Ako to uzmemo kao polaznu tačku, onda se svaki naš promašaj u postizanju mira, kvalitetnih odnosa sa ljudima i prirodom, sa sobom samim može nazvati grehom. Kako se ljudskost u najvećoj meri ostvaruje u odnosu sa drugim ljudima onda je greh uglavnom vezan za neuspeh u tim odnosima. S druge strane greška je termin koji je na nižem gradacionom stupnju, jer se odnosi na druge segmente života, npr. kašnjenje na posao, ponavljanje razreda u školi, ili kada nam ručak zagori. Oba termina jasno svedoče o nesavršenosti ljudi, a sa nesavršenošću ljudi se često teško mire.

Problem može nastati kada se ova dva pojma izejdnače, pa i najmanju grešku smatramo izuzetno velikim grehom, iako je ona popravljiva i neće nas egzistencijalno ugroziti. S druge strane problem je i kada se greh doživljava kao odlika bića, a ne ponašanje. Tada možemo govoriti o patologiji greha.

Sam greh se u hrišćanskom kontekstu može nazvati patologijom ili bolešću, jer onemogućava čoveka da se ostvari u svim svojim kapacitetima, potencijalima i osnovnom gore pomenutom naznačenju. Onda bi borba sa grehom značila i put ozdravljenja koji vodi ispunjenju cilja. Mnogo veći problem za čoveka može biti patologija greha, od samog greha. Na koji način?

Ukoliko učinjeni greh vidimo kao dokaz sopstvene grešnosti onda se zaista nalazimo u problemu. Jer uraditi nešto što je loše, pogrešno ili grešno je sasvim drugačije od biti loš, pogrešan ili grešan. Prvo se odnosi na ponašanje a drugo na biće čoveka. Dok je ponašanje nešto što se može promeniti, odlika bića je nešto što je datost ljudskog postojanja koja se ne može menjati. Ako smo grešni onda smo takvi kakvi smo i ni jedan nas napor, podvih ili želja neće učiniti drugačijim.

Tako dolazimo do bezizlazne pozicije. To je prostor u kom nastaje kompleks manje vrednosti ili kompenzatorni kompleks više vrednosti koji ima za cilj da nadomesti osećanje manje vrednosti. Dalje mogu nastati anksioznost, nedostatak smisla življenja, hronično osećanje krivice, otuđenosti, neadekvatnosti, sklonost ka samokažnjavanju, a na kraju depresija, pa i suicidne i homicidne pomisli i želje.

Takav stav o grehu, odnosno o sebi je zapravo najveći greh i to onaj ontološki. Jer nas baš on može sprečiti da dođemo do cilja. Na taj način sebe unižavamo do besmisla, time vređajući ne samo sebe već i Onoga po čijem smo liku stvoreni. Sada je jasno da smatrati sebe grešnikom znači smatrati sebe ništavnim i bezvrednim, a kako smo ikona samoga Boga ta se onda predstava o sebi svesno i nesvesno na Boga odražava. Biti ikona ili slika Božija znači biti pričastan svemu što je dobro, biti u mogućnosti da uživamo u svemu onome što Bog jeste. Obezvređivanjem sebe direktno i indirektno onemogućujemo svaku mogućnost za više i bolje, a time i zajednicu sa Bogom na koju smo pozvani, što znači da ćemo biti lišeni i osećanja voljenosti, pripadnosti kao i ljubavi prema drugima.

U psihoterapijskom radu sa ljudima koji imaju ovakvu predstavu o sebi, o svojoj nesavršenosti, koji se bore sa kompleksima više ili niže vrednosti, sa anksioznšću i depresijom, bili oni hrišćani ili ne, nužno je dotaći se pojma greha. Na psihoterapiji se ne dobija oproštaj grehova, ali se može naučiti kako primiti oproštaj tamo gde se on daje. Jer ljudi, hrišćani, koji imaju ovakav stav o sebi i grehu nisu ni u mogućnosti da oproštaj prime, budući da nesvesno ili svesno u to i ne veruju.

Ogledalce ogledalce moje najlepši na svetu ko je? Part II

U prvom delu istoimenog teksta bilo je reči o idealu lepote kroz vekove. Estetika tela uvek je upućivala na lepotu duše, pa je tako spoljašnji izgled govorio o unutrašnjim kvalitetima žene. Savremeni ideal lepote takođe govori ponešto i o duši. Na koji način?

Mislim da je odgovor na pitanje najbolje izražen u sledećem ,,Gde god ima viška, ima i manjka“. Prenaglašena seksualnost, koju promoviše savremena kultura, ne samo da na taj način oblikuje tela, podjednako žena i muškaraca, već tako oblikuje i psihičku strukturu ljudi. Telo sada ima gotovo isključivo funkciju zadovoljenja seksualnih poriva, samim tim i duša čoveka tome teži. Sada je duša potpuno u službi tela što znači da je na gubitku, jer osim seksualne privlačnosti i opštenja sa drugim ljudskim bićem čovek želi bliskost, razumevanje, uzajamno prožimanje i uživanje u odnosu čiji je samo jedan segment seksualne prirode. Seksualnost je sada cilj sam po sebi, a ne sredstvo da se bliskost produbi.

Opasnost od savremene prenaglašene seksualnosti odnosi se podjednako na muškarca i na ženu. Kod muškaraca može izazvati seskualnu opsesivnu neurozu, dok od žena pravi frigidnu lutku koja je na prodaju. Dakle, ovakav vid seksualnosti koja je sama sebi dovoljna ne samo da ne podstiče generalni užitak već je izuzetno štetna za psihu čoveka i smanjuje opšti kvalitet života, budući da negira sve ostale aspekte partnerskih odnosa.

U kontekstu opsednutosti lepotom najčešće se misli na žene, a to ne samo da nije pravdeno već je i neistinito. Muškarci su jednako posednuti istim ,,demonom“. Čini se da je danas to izraženije nego ikad. Sve su češće estetkse operacije muškaraca, vreme provedeno u teretani ili kozmetičkom salonu izražava se u satima i to u jednom danu. Izdepiliran i nabildovani grudni koš savremenog muškarca jasan je znak da prirodna genitalna erotika gubi na značaju u korist oralno-grudne erotike. Dok genitalna seksualnost znači usmerenost na stvaranje novog života kao jednog od ciljeva ljubavnih odnosa muškarca i žene, seksualnost oralno-grudnog tipa označava regresiju u period detinjstva, gde je sve usmereno na zadovoljenje isključivo svojih potreba, što nije odlika zrelih ličnosti.

Fizička lepota je zaista privlačna. Kada ljudsko oko vidi nešto što je lepo u telu nastaje hemijski proces koji će prouzrokovati prijatne emocije. Ipak, ne treba zaboraviti da kriterijum lepog nije u potpunosti urođen, već je stečen tj. naučen. Na taj način lepota je zapravo vezana za složeni vrednosni sistem. Spram onoga što smo o lepoti naučili, tj. u odnosu na to kakav smo vrednosni kriterijum o lepoti usvojili mi ćemo procenjivati druga ljudska bića koja nas okružuju. Ako je naš vrednosni sistem izgrađen na stavu da su naše potrebe najvažnije, da je telesni užitak ključan za sreću i da je seksualnost najvažniji aspekt ljudskog života onda je savremena kultura, čiji je glavni akter Narcis i njegov odraz, sasvim jasna.

Strah od vezivanja

Čini se da nikada kao danas nije bilo lako naći devojku ili dečka. Sve je prilično transparentno, komunikacija između muškaraca i žena se može odvijati u kafiću, na ulici, tokom izlaska ili na poslu. Sloboda je maksimalno prisutna i ne postoje prepreke za zbližavanje.

Ipak, veliki je broj mladih muškaraca i žena koji imaju problem da nađu partnere. Kada i pronađu problem tek dolazi do izražaja. Jedna od savremenih boljki je i strah od vezivanja ili bliskosti.

Spozobnost za bliskost je jedan od najvažnijih ljudskih potencijala. Kada ta sposobnost nije razvijena kvalitet života trpi jer je želja za intimnošću deo ljudske prirode. Čovek može živeti i sam, bez bilo kakvog kontakta sa drugim ljudima. Ali, tek u odnosu sa drugima čovek je u mogućnosti da se ostvari u svim svojim potencijalima. Zato je bliskost tako važna.

Strah od vezivanja može biti raznovrstan i vezan za različite tipove bliskosti. Može se odnositi na bliskost sa roditeljima, drugim članovima porodice, sa prijateljima ili može biti vezan za partnerske odnose.

Čovek koji se boji vezivanja se boji da će biti odbačen, prevaren, povređen. Uzroci mogu biti različiti, nekada na prvi pogled i banalni. Odnos sa roditeljima, međuljudski odnosi u porodici, različita iskustva sa prijateljima ili partnerima mogu biti osnov za strah.

Koliko su strahovi realni?

Biti odbačen znači biti prepušten sam sebi, izbačen iz nekog društva ili odnosa od kog zavisimo. Ukoliko smo deca ili smo nesposobni da se o sebi sami staramo i zadovoljimo svoje želje i potrebe onda je strah realan, ali ako smo odrasle osobe koje mogu samostalno živeti onda odbačenost ne bi trebalo da bude ,,užasna“, jer ako me ti (ili vi ne želite) to me neće egzistencijalno ugroziti, ja mogu i bez vas, a sigurno ima drugih koji me žele.

Prevara može imati više značenja. Jedno bi se odnosilo na to da nakon izvesnog vremena shvatim da osoba koja mi znači nije onakva kakva je bila ranije, ili nije onakva kakvom sam je doživljavao, bilo zato što me je obmanjivala ili što ja to nisam primećivao, bilo zato što se promenila. Drugo značenje može biti u vezi sa seksualnom ili emotivnom prevarom, tj. preljubom. Svaka od ovih varijatni može kao posledicu imati osećanje prevarenosti, tj. izneverenosti. Poverenje koje smo nekome ukazali izigrano je, tačnije osoba kojoj smo verovali ispostavila se nedostojnom našeg poverenja.

Povređeni možemo biti fizički i emotivno. Strah je uglavnom vezan za emotivno povređivanje, tj. za osećanje bola koje se javlja u situacijama u kojima se događa nešto što je za nas nepovoljno, a više ili manje je u vezi sa ponašanjem druge osobe.

Bilo kako bilo, bliskost sa sobom nosi i određenu dozu rizika. Ljudima koji se vezivanja plaše, između ostalog, potrebno je da prihvate taj rizik. Neprijatna osećanja i neželjeni razvoj događaja u odnosu bliskosti jesu mogući, ali ne smanjuju kvalitet života toliko koliko ga smanjuje nedostatak bliskosti.