Psiho(pato)logija greha

Pojam greha je prilično poznat u sredini u kojoj živimo budući da je kulturni identitet našeg društva u svojoj srži hrišćanski. Ovaj pojam se ne javlja samo u hrišćanskim religijama, ali ću ovde pisati iz hrišćanske perspektive.

Prvi put se sa grehom susrećemo u starozavetnom izveštaju o životu prvih ljudi, Adama i Eve u raju. Njihov se greh sastojao u jedenju ploda sa drveta poznanja dobra i zla, iako je je to bilo izričito zabranjeno. Posledica toga bila je raskid odnosa sa Bogom, koji je uzrokovao progonstvo iz raja i smrt. Ovom prilikom nećemo ulaziti u teološku analizu uzroka i posledica greha, već će biti reči o doživljaju greha kod savremenih ljudi.

Greh je u ovom konkretnom slučaju značio promašaj čoveka da se ostvari u svom osnovnom naznačenju koje podrazumeva zajednicu sa Bogom. Zajednica sa Bogom za čoveka je značila ispunjenje sopstvene svrhe postojanja. Ako to uzmemo kao polaznu tačku, onda se svaki naš promašaj u postizanju mira, kvalitetnih odnosa sa ljudima i prirodom, sa sobom samim može nazvati grehom. Kako se ljudskost u najvećoj meri ostvaruje u odnosu sa drugim ljudima onda je greh uglavnom vezan za neuspeh u tim odnosima. S druge strane greška je termin koji je na nižem gradacionom stupnju, jer se odnosi na druge segmente života, npr. kašnjenje na posao, ponavljanje razreda u školi, ili kada nam ručak zagori. Oba termina jasno svedoče o nesavršenosti ljudi, a sa nesavršenošću ljudi se često teško mire.

Problem može nastati kada se ova dva pojma izejdnače, pa i najmanju grešku smatramo izuzetno velikim grehom, iako je ona popravljiva i neće nas egzistencijalno ugroziti. S druge strane problem je i kada se greh doživljava kao odlika bića, a ne ponašanje. Tada možemo govoriti o patologiji greha.

Sam greh se u hrišćanskom kontekstu može nazvati patologijom ili bolešću, jer onemogućava čoveka da se ostvari u svim svojim kapacitetima, potencijalima i osnovnom gore pomenutom naznačenju. Onda bi borba sa grehom značila i put ozdravljenja koji vodi ispunjenju cilja. Mnogo veći problem za čoveka može biti patologija greha, od samog greha. Na koji način?

Ukoliko učinjeni greh vidimo kao dokaz sopstvene grešnosti onda se zaista nalazimo u problemu. Jer uraditi nešto što je loše, pogrešno ili grešno je sasvim drugačije od biti loš, pogrešan ili grešan. Prvo se odnosi na ponašanje a drugo na biće čoveka. Dok je ponašanje nešto što se može promeniti, odlika bića je nešto što je datost ljudskog postojanja koja se ne može menjati. Ako smo grešni onda smo takvi kakvi smo i ni jedan nas napor, podvih ili želja neće učiniti drugačijim.

Tako dolazimo do bezizlazne pozicije. To je prostor u kom nastaje kompleks manje vrednosti ili kompenzatorni kompleks više vrednosti koji ima za cilj da nadomesti osećanje manje vrednosti. Dalje mogu nastati anksioznost, nedostatak smisla življenja, hronično osećanje krivice, otuđenosti, neadekvatnosti, sklonost ka samokažnjavanju, a na kraju depresija, pa i suicidne i homicidne pomisli i želje.

Takav stav o grehu, odnosno o sebi je zapravo najveći greh i to onaj ontološki. Jer nas baš on može sprečiti da dođemo do cilja. Na taj način sebe unižavamo do besmisla, time vređajući ne samo sebe već i Onoga po čijem smo liku stvoreni. Sada je jasno da smatrati sebe grešnikom znači smatrati sebe ništavnim i bezvrednim, a kako smo ikona samoga Boga ta se onda predstava o sebi svesno i nesvesno na Boga odražava. Biti ikona ili slika Božija znači biti pričastan svemu što je dobro, biti u mogućnosti da uživamo u svemu onome što Bog jeste. Obezvređivanjem sebe direktno i indirektno onemogućujemo svaku mogućnost za više i bolje, a time i zajednicu sa Bogom na koju smo pozvani, što znači da ćemo biti lišeni i osećanja voljenosti, pripadnosti kao i ljubavi prema drugima.

U psihoterapijskom radu sa ljudima koji imaju ovakvu predstavu o sebi, o svojoj nesavršenosti, koji se bore sa kompleksima više ili niže vrednosti, sa anksioznšću i depresijom, bili oni hrišćani ili ne, nužno je dotaći se pojma greha. Na psihoterapiji se ne dobija oproštaj grehova, ali se može naučiti kako primiti oproštaj tamo gde se on daje. Jer ljudi, hrišćani, koji imaju ovakav stav o sebi i grehu nisu ni u mogućnosti da oproštaj prime, budući da nesvesno ili svesno u to i ne veruju.

Ogledalce ogledalce moje najlepši na svetu ko je? Part II

U prvom delu istoimenog teksta bilo je reči o idealu lepote kroz vekove. Estetika tela uvek je upućivala na lepotu duše, pa je tako spoljašnji izgled govorio o unutrašnjim kvalitetima žene. Savremeni ideal lepote takođe govori ponešto i o duši. Na koji način?

Mislim da je odgovor na pitanje najbolje izražen u sledećem ,,Gde god ima viška, ima i manjka“. Prenaglašena seksualnost, koju promoviše savremena kultura, ne samo da na taj način oblikuje tela, podjednako žena i muškaraca, već tako oblikuje i psihičku strukturu ljudi. Telo sada ima gotovo isključivo funkciju zadovoljenja seksualnih poriva, samim tim i duša čoveka tome teži. Sada je duša potpuno u službi tela što znači da je na gubitku, jer osim seksualne privlačnosti i opštenja sa drugim ljudskim bićem čovek želi bliskost, razumevanje, uzajamno prožimanje i uživanje u odnosu čiji je samo jedan segment seksualne prirode. Seksualnost je sada cilj sam po sebi, a ne sredstvo da se bliskost produbi.

Opasnost od savremene prenaglašene seksualnosti odnosi se podjednako na muškarca i na ženu. Kod muškaraca može izazvati seskualnu opsesivnu neurozu, dok od žena pravi frigidnu lutku koja je na prodaju. Dakle, ovakav vid seksualnosti koja je sama sebi dovoljna ne samo da ne podstiče generalni užitak već je izuzetno štetna za psihu čoveka i smanjuje opšti kvalitet života, budući da negira sve ostale aspekte partnerskih odnosa.

U kontekstu opsednutosti lepotom najčešće se misli na žene, a to ne samo da nije pravdeno već je i neistinito. Muškarci su jednako posednuti istim ,,demonom“. Čini se da je danas to izraženije nego ikad. Sve su češće estetkse operacije muškaraca, vreme provedeno u teretani ili kozmetičkom salonu izražava se u satima i to u jednom danu. Izdepiliran i nabildovani grudni koš savremenog muškarca jasan je znak da prirodna genitalna erotika gubi na značaju u korist oralno-grudne erotike. Dok genitalna seksualnost znači usmerenost na stvaranje novog života kao jednog od ciljeva ljubavnih odnosa muškarca i žene, seksualnost oralno-grudnog tipa označava regresiju u period detinjstva, gde je sve usmereno na zadovoljenje isključivo svojih potreba, što nije odlika zrelih ličnosti.

Fizička lepota je zaista privlačna. Kada ljudsko oko vidi nešto što je lepo u telu nastaje hemijski proces koji će prouzrokovati prijatne emocije. Ipak, ne treba zaboraviti da kriterijum lepog nije u potpunosti urođen, već je stečen tj. naučen. Na taj način lepota je zapravo vezana za složeni vrednosni sistem. Spram onoga što smo o lepoti naučili, tj. u odnosu na to kakav smo vrednosni kriterijum o lepoti usvojili mi ćemo procenjivati druga ljudska bića koja nas okružuju. Ako je naš vrednosni sistem izgrađen na stavu da su naše potrebe najvažnije, da je telesni užitak ključan za sreću i da je seksualnost najvažniji aspekt ljudskog života onda je savremena kultura, čiji je glavni akter Narcis i njegov odraz, sasvim jasna.

Strah od vezivanja

Čini se da nikada kao danas nije bilo lako naći devojku ili dečka. Sve je prilično transparentno, komunikacija između muškaraca i žena se može odvijati u kafiću, na ulici, tokom izlaska ili na poslu. Sloboda je maksimalno prisutna i ne postoje prepreke za zbližavanje.

Ipak, veliki je broj mladih muškaraca i žena koji imaju problem da nađu partnere. Kada i pronađu problem tek dolazi do izražaja. Jedna od savremenih boljki je i strah od vezivanja ili bliskosti.

Spozobnost za bliskost je jedan od najvažnijih ljudskih potencijala. Kada ta sposobnost nije razvijena kvalitet života trpi jer je želja za intimnošću deo ljudske prirode. Čovek može živeti i sam, bez bilo kakvog kontakta sa drugim ljudima. Ali, tek u odnosu sa drugima čovek je u mogućnosti da se ostvari u svim svojim potencijalima. Zato je bliskost tako važna.

Strah od vezivanja može biti raznovrstan i vezan za različite tipove bliskosti. Može se odnositi na bliskost sa roditeljima, drugim članovima porodice, sa prijateljima ili može biti vezan za partnerske odnose.

Čovek koji se boji vezivanja se boji da će biti odbačen, prevaren, povređen. Uzroci mogu biti različiti, nekada na prvi pogled i banalni. Odnos sa roditeljima, međuljudski odnosi u porodici, različita iskustva sa prijateljima ili partnerima mogu biti osnov za strah.

Koliko su strahovi realni?

Biti odbačen znači biti prepušten sam sebi, izbačen iz nekog društva ili odnosa od kog zavisimo. Ukoliko smo deca ili smo nesposobni da se o sebi sami staramo i zadovoljimo svoje želje i potrebe onda je strah realan, ali ako smo odrasle osobe koje mogu samostalno živeti onda odbačenost ne bi trebalo da bude ,,užasna“, jer ako me ti (ili vi ne želite) to me neće egzistencijalno ugroziti, ja mogu i bez vas, a sigurno ima drugih koji me žele.

Prevara može imati više značenja. Jedno bi se odnosilo na to da nakon izvesnog vremena shvatim da osoba koja mi znači nije onakva kakva je bila ranije, ili nije onakva kakvom sam je doživljavao, bilo zato što me je obmanjivala ili što ja to nisam primećivao, bilo zato što se promenila. Drugo značenje može biti u vezi sa seksualnom ili emotivnom prevarom, tj. preljubom. Svaka od ovih varijatni može kao posledicu imati osećanje prevarenosti, tj. izneverenosti. Poverenje koje smo nekome ukazali izigrano je, tačnije osoba kojoj smo verovali ispostavila se nedostojnom našeg poverenja.

Povređeni možemo biti fizički i emotivno. Strah je uglavnom vezan za emotivno povređivanje, tj. za osećanje bola koje se javlja u situacijama u kojima se događa nešto što je za nas nepovoljno, a više ili manje je u vezi sa ponašanjem druge osobe.

Bilo kako bilo, bliskost sa sobom nosi i određenu dozu rizika. Ljudima koji se vezivanja plaše, između ostalog, potrebno je da prihvate taj rizik. Neprijatna osećanja i neželjeni razvoj događaja u odnosu bliskosti jesu mogući, ali ne smanjuju kvalitet života toliko koliko ga smanjuje nedostatak bliskosti.

Prvi deo intervjua dat autoru bloga Познај себе o bliskosti psihoterapije i hrišćanstva

Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“. Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део. Филип је одлучио да првих 3 читаоца блога Познај себе који му се јаве, […]

via Интервју са Филипом Стојковићем — Познај себе

Doživljaj roditelja je slika Boga

U najranijim godinama života čovek je u potpunoj zavisnosti od svojih roditelja. Dete ne može ništa samo da uradi za sebe, ni jednu potrebu sebi ne može da zadovolji. Osnovni zadatak roditelja je da zadovolji potrebe deteta. Pošto je dete potpuno zavisno od roditelja ono ih vidi kao svemoćna bića, kao bogove.

Budući da su roditelji kao bogovi, sve što oni rade dete će smatrati ispravnim. Način na koji su se roditelji ponašali prema detetu, kako i koliko su mu zadovoljavali potrebe, kakva su očekivanja imali, kakve su poruke i savete upućivali, sve to će dete smatrati božanskim. Zato će, u trenutku kada bude kreiralo svoju sliku o Bogu u nju sigurno ugraditi svoje iskustvo odnosa sa roditeljima.

Tako će Bog imati ista očekivanja, želje, potrebe koje su osobene za njegove roditelje. Ako su roditelji bili izuzetno strogi, zahtevni, često kažnjavali verovatno je da će i Bog biti takav. U želji da nadomesti nedostatak koji je imalo u odnosu sa roditeljima, dete može stvoriti sliku o Bogu koji je suprotnost slici roditelja.

Sva iskustva iz detinjstva ostaju pohranjena u nesvesnom delu ličnosti, zato ona iz nesvesnog i u odraslom dobu upravljaju svesnim. Ako čovek kao dete nije ima kontakt sa religijom, već je svoju sliku o Bogu počeo da kreira u odraslom dobu, iskustvo odnosa sa roditeljima je u nesvesnom i dalje aktuelno, pa će iako postoji velika vremenska distanca ipak biti odlučujuće u stvaranju predstave o Bogu.

Hrišćanstvo je zasnovano na Hristovim porukama, njegovom životu, smrti i vaskrsenju. Autentično hrišćansko učenje i iskustvo Boga kroz vekove baštini, čuva i propoveda Crkva. Ona okuplja milione hrišćana i budući da svi pripadaju istom hrišćanskom predanju po nekoj logici trebalo bi da imaju isto iskustvo i doživljaj Boga. Ali to nije tako.

Svaki hrišćanin ima neko svoje iskustvo Boga. Ako posmatramo dominantna osećanja koja se javljaju u doživljaju vere primetićemo da je kod nekih najčešća krivica, kod drugih strah, kod trećih radost itd. Zašto? Kao i u svaki odnos, tako i u odnos sa Bogom čovek unosi sva svoja iskustva, doživljaje, osećanja itd. Najpre u odnos unosi stavove o sebi samom. Kako je odnos sa Bogom u velikoj meri apstraktan, tako je mogućnost projektovanja sebe u sliku Boga velika. Bog tu može biti kao ogledalo, što znači da ćemo u njemu videti samo ono što mi sami imamo, što nas kao osobe definiše. Pošto smo sebe u najvećoj meri definisali još u detinjstvu, u odnosu sa roditeljima, taj odnos i sliku roditelja u nama samima prenećemo na Boga.

Šta to konkretno znači? Apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi kaže ,,Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki…“ Videti Boga kao ogledalo znači ne videti Njega kao nekog drugog i drugačijeg, što znači da je onda nemoguće imati odnos sa Njim, već je to odnos sa samim sobom. Ali, to ogledalo nam može koristiti da jasno vidimo sebe, da sebe bolje upoznamo. Kada poznamo sebe, onda ćemo moći poznati i Boga, što i sam Pavle u nastavku kaže ,,A onda ćemo licem u lice“.

Pshihologija i psihoterapija kao jedan od najvažnijih zadataka ima rasvetljavanje odnosa čoveka sa roditeljima u detinjstvu. Na taj način dolazi se do smisla Pavlovih reči ,,A kada sam postao čovek odbacio sam što je detinjsko“. Izvlačenjem najranijih iskustava iz izmaglice nesvesnog u svetlost sadašnjeg trenutka, čovek dobija mogućnost da rastavši se sa detinjstvom postane čovek koji je u mogućnosti da Boga spozna onakvim kakav jeste.

Svađa u ljubavi

Ljudi uglavnom ne uživaju u svađi, jer je svađa prilično neprijatan događaj za obe strane koje u njoj učestvuju. Ali, zdrava osoba je svesna toga da ono što je neprijatno nije nužno i negativno, i suprotno, da sve što je prijatno nije nužno pozitivno. Svađe i rasprave iako neprijatne mogu biti vrlo korisne.

Rasprava nastaje kada se (bar) dvoje ljudi ne slažu u vezi sa nečim do čega je oboma stalo. Ukoliko žena traži nešto od muža a muž to ne želi da da, vrlo je verovatno da će do rasprave doći. Kada jedan prijatelj želi da ide na jedno mesto i do toga mu je jako stalo, a drugi prijatelj ne želi jer mu je jako stalo do drugog mesta, takođe može doći do rasprave. Kada dete nešto traži, a roditelj mu ne da burno će reagovati negodovanjem, bilo kroz plač ili ljutnju.

Određeni broj ljudi smatra da su rasprave u odnosima, pogotovo ljubavnim loše, da remete odnos i da ga mogu ugroziti. Iza takvog stava stoji uverenje da u odnosu sve treba da teče glatko, da bliskost treba biti prožeta ljubavlju i nežnošću, što znači samo prijatnim osećanjima. To zapravo znači da bi u bliskosti trebalo da vlada potpuno razumevanj. Kako su razmirice jasan znak da takvog razumevanja nema, onda to utiče i na sliku odnosa tako što ukazuje da on nije savršen.

U situaciji, kada čovek postaje svestan realnosti koja nedopušta da ideal bude ispunjen, može se dogoditi da ne prihvati realnost, već da odustanem od odnosa koji nije idealan. Zašto? Zato što bira da mu je ideal važniji od realnosti. Jer ako bi prihvatio realnost to bi značilo da bliskost ne može biti savršena na taj način jer su rasprave nužne. Samim tim ljubavni odnos za njega izgubio bi vrednost. Zato će osoba sa tim uverenjem često reći da sa partnerom nešto nije u redu ili će sebe optužiti za ,,neuspeh“. Tada će potražiti nekog drugog partnera za kog veruje da će ideal ispuniti. Ili će zaključiti da mora sebe da promeni kako bi ideal dostigla.

Iako neprijatna rasprava je vrlo korisna. Svađa je isto što i rasprava samo podignuta na viši stepen. Što je predmet sporenja važniji to su emocije intenzivnije, nezadovoljstvo veće, a svađa ozbiljnija. U svađi učestvuju oba partnera, sa jednakom odgovornošću. Ona znači izražavanje želja i zahteva. To je prilika da se bolje upozna ,,druga strana“, koliko ona nešto vrednuje i želi. Sukob je prirodan i sasvim normalan kada nam se želje i razmišljanja razlikuju.

Ukoliko osoba pristaje na ono što partner želi iako ona sama ne želi kao plod će imati duboko nezadovoljstvo i to najpre sobom. Nezadovoljstvo sobom će jednako biti uzrokovano potiskivanjem svojih želja i zahteva. Biti nezadovoljan sobom u odnosu sa voljenim partnerom uzrokovaće mnogo veće probleme u odnosu nego svađa. Zato svađa ne znači manjak ljubavi, već poziv da se bliskost produbi.