Moj prvi put na psihoterapiji

Mnogi čitaoci, koji će se sami prepoznati, u više navrata želeli su da čuju nešo više o psihoterapiji iz perspektive klijenta, za razliku od dosadašnje najčešće ovde istaknute pozicije terapeuta. U ovom tekstu ću zato sa vama podeliti svoje autentično iskustvo prvog odlaska na terapiju u ulozi klijenta. Razloge svog odlaska neću navesti, ne zato što mislim da je to neophodno skrivati, već zato što mislim da bi to skrenulo pažnju sa poente teksta a to je da se svi ljudi, ma zbog kog razloga odlazili na terapiju, na prvoj seansi gotovo isto osećaju. Da ne dužim sa uvodom, prećiću na stvar.

Bila je zima, početak decembra. Seansu sam zakazao mehanički, bez previše razmišljanja o tome kako će izgledati, kako ću se osećati, na koji ću način pričati o svom problemu. To mi nije bilo svojstveno. Mali perfekcionista u meni obično je do detalja osmišljao svoj nastup, strukturisao izlaganje. Ovog puta nije bilo tako. Proći će neko vreme dok ne shvatim zašto.

Na svoj prvi zakazani sat pojavio sam se od glave do pete odeven u različite nijanse sive, što je sasvim odgovaralo tmurnom kišovitom danu. U prostoriji je bilo vrlo toplo ali je meni bilo jako hladno iako sam bio zakopčan do grla i sedeo u jakni. Bio sam sleđen. Stegnute vilice, ukočenog tela, hladnih ruku ali vlažnih dlanova. Na pitanje zbog čega sam došao na terapiju odgovorio sam šturo, u dve rečenice, tako imenujući dva problema koja sam želeo da rešim. Na dalja pitanja odgovarao sam hladno, bez emocija, strogo poslovno, lakonski. Ja koji volim da pričam o svemu naširoko i nadugačko, bogato ukrašavajući rečenice, sa žarom u očima i uzbuđenjem u telu sada sam pričao sterilnim jezikom i anesteziranim pogledom.

Zapravo ja sam bio prestravljen. Plašio sam se da priznam da imam problem, plašio sam se reakcije čoveka kog prvi put vidim a trebam pred njim da se ogolim. Plašio sam se i sebe i svojih reakcija, znao sam da ću tu čuti, videti i upoznati i one delove sebe koje sam i od sebe do sada skrivao. Plašio sam se i samog straha i baš zato ga nisam osećao onda kada sam seansu zakazivao, već sam ga potisnuo kako bih uopšte i mogao da dogovorim termin.

Psihoterapeut je bila žena, pedestih godina. Vrata je otvorila širom, kao kada ulazi neki veoma važan gost. Pozdravila me je sa blagim osmehom, bez usiljene ljubaznosti, sa izvesnom dozom ozbiljnosti koja je bila sasvim u skladu sa situacijom. Ponudila mi je da sednem, a ja sam se smestio tamo gde sam smatrao da je moje mesto, na kauču, iako nije bilo nikakvih prepreka da sednem u fotelju.

Sela je posle mene, a na njenom krilu video sam poveći rokovnik u dobro prošivenom kožnom povezu. Nije ga nešto naročit koristila, imao sam utisak da je tu više kao dekor uobičajen za takvo mesto. Bilo mi je drago što nije mnogo pisala. To što je bila više usmerena na slušanje onog što imam da kažem, ma kako šturo bilo i gledanje mog lica, ma kako smrznuto izgledalo razumeo sam kao otvorenost za mene lično. U suprotnom, da je većinu vremena koristila olovku i papir moja anksioznost bila bi još veća. Osećao bih se kao u bolnici, kod lekara, koji u svojoj žurbi gleda da zadovolji birokratsku proceduru pisanja dijagnoze i šifre, a da se i ne susretne sa licem pacijenta koji mu se obraća za pomoć.

Kada sam imenovao svoje probleme zbog kojih joj se i obraćam bilo je nešto lakše. Fantazija o tome kako će drugi videti moj problem, da li ću zbog toga biti smešan ili glup, slab ili nesposoban ipak nije imala mnogo veze sa realnošću, valjda baš zato i jeste fantazija. Reagovala je sasvim normalno. Nije bilo ni podsmeha ni prekora, još važnije, nije bilo ni nekog isforsiranog saosećanja zbog kog bih se osećao kao bednik. Njena reakcija je bila u nekoj formi poput ,,OK, to je problem s kojim ste došli. Razumem da Vam zbog toga nije lako. Hajde da vidimo kako Vam ja mogu pomoći da taj problem rešite.“

To je bio pogodak u centar. Dobio sam šta mi je bilo potrebno. Čula je šta mi pravi problem, razumela da mi to smeta i ponudila mi svoje znanje kao način i pomoć da taj problem rešim. Ispoštovala je i mene i moj problem. Nije procenjivala koliko je to ozbiljno ili krupno. Nije rekla lako ćemo ili slično. To je sve što mi je za početak bilo potrebno.

Iako sam i dalje bio uplašen, više se nisam plašio reakcije drugog, bio sam prihvaćen. Strah koji je ostao bio je usmeren možda više na to šta ću o sebi saznati, ili hoću li ja to moći i umeti. To je bila neizvesnost pri upuštanju u nešto sasvim novo i nepoznato. Do kraja tog prvog sastanka razgovarali smo o tome šta ja to tačno želim, kako zamišljam sebe bez problema sa kojima sam došao. Zajedno smo pravili strategiju koja će voditi cilju.

Cilj prve seanse je u tome da se probije led nesigurnosti, straha i stida, a probijanje leda nije tako jednostavno. Osnovno što sam dobio tada bilo je osećanje sigurnosti. Osećao sam se sigurno na tom mestu i sa njom kao svojim terapeutom, a poverovao sam da ona ima kapacitet i znanje koji će meni biti od koristi. To je bilo sasvim dovoljno da znam da mogu  i želim da zakažem seansu za sledeću nedelju.

Advertisements

Emocije: adekvatna i neadekvatna osećanja

Osećanja su kompleksne reakcije čoveka koje nastaju u određenoj situaciji. U zavisnosti od situacije u kojoj se čovek nalazi, kao i važnosti te situacije za čoveka zavisiće i njegova emocionalna reakcija. Kada govorimo o adekvatnim osećanjima mi zapravo govorimo o emocionalnim rekcijama koje su odgovarajuće za neku situaciju. Idealna ličnost uvek ima optimalne i fleksibilne emocionalne reakcije koje su uvek u skladu sa realnošću i značajem date situacije.

Ljudi su subjektivni kada se radi o emocijama i zato su društveni dogovor i stručno mišljenje objektivno merilo adekvatnosti osećanja. Pojam adekvatnosti i neadekvatnosti osećanja često se meša sa pojmom prijatnosti i neprijatnosti koju osećamo uporedo sa nekim osećanjem. Pa su tako prijatna (ili pozitivna) osećanja adekvatna, a neprijatna (ili negativna) neadekvatna, što je netačno.

To je hedonistička logika koju pokreće sistem prijatnosti a koja je svojstvena npr. bebama ili maloj deci jer oni nisu u stanju da shvate kako neprijatne stvari mogu biti vrlo korisne, dok prijatne mogu biti vrlo nekorisne. Npr. učenje je neprijatno jer znači da treba sedeti sa pažnjom i uložiti trud i vreme za savladavanje nekog gradiva ali je vrlo korisno jer ćemo od njega imati višestruku dobit. Dok bi ležanje na kauču i gledanje filma u tom istom momentu bilo mnogo prijatnije, ali mnogo manje korisno.

Neprijatna su osećanja vezana za preživljavanje, a prijatna za kvalitet života. Kako je kvalitet života ipak od manjeg značaja nego samo preživljavanje onda je vrlo korisno prihvatiti važnost neprijatnih osećanja. Strah je po kvalitetu neprijatan ali nas može angažovati da se u opasnosti zaštitimo i preživimo. Sunčanje na plaži je svakako prijatno i pozitivno utiče na kvalitet našeg života. Dobit od straha je egzistencijalno važna, dok se bez uživanja može živeti.

Takođe, društveno prihvatljiva osećanja nisu isto što i adekvatna, kao što ni društveno neprihvatljiva nisu isto što i neadekvatna. Da li su neka osećanja društveno poželjnija od drugih nema veze sa kriterijumom adekvatnosti. To što je na poslu prihvatljivije iskazivati zadovoljstvo od nezadovoljstva, ne znači da će zadovoljstvo zaista uvek biti odgovarajuće uslovima rada.

Adekvatna su osećanja zapravo ona koja su funkcionalna, dok su neadekvatna ona osećanja koja su neufnkcionalna. Funkcija osećanja jeste adaptacija na određenu novonastalu situaciju. To je način na koji čovek želi da vtati harmoniju u svoj odonos sa okolinom, a koja je zbog nečega narušena. U onoj meri u kojoj nas neko osećanje stimuliše da se prilagodimo situaciji u kojoj smo, ili da okolinu prilagodimo sebi u toj je meri to osećanje adekvatno, u suprotnom, kada osećanja nemaju tu funkciju, tj. kada su nefunkcionalna nazivamo ih neadekvatnim.

Neadekvatnost osećanja se ogleda u nekoliko segmenata. U nastajanju, doživljavanju i izražavanju osećanja. To znači da je osećanje adekvatno ukoliko je nastalo u realnoj situaciji i zbog realnog stimulusa (bićemo ljubomorni na partnera ukoliko zaista znamo da nešto ,,muti“ sa drugom osobom, a ne zato što nam intuicija tako govori), ako je odgovarajućeg intenziteta i trajanja (za oguljenom omiljeno cipelom nećemo tugovati 40 dana usput se onesvešćujući od bola) i kada je ispoljeno na socijalno prihvatljiv način (neću fizički nasrnuti na komšiju jer danima zaglavljuje lift na svom spratu).

O životnim vrednostima

Relativno često se govori o tome da živimo u vremenu krize životnih vrednosti. Kriza koja se pominje odnosi se zapravo na to da smo mnogim važnim segmentgima naših ljudskih života oduzeli vrednost. Zato više nije važno da li smo u braku prvi, peti ili deseti put. Nije važno ni kada, koliko ili s kim imamo seksualne odnose. Sasvim je prirodan i autentican izbor čoveka da se ostvari kao roditelj ili da se na taj način ne ostvari.

Razloga za to je više. Jedan je svakako želja da se živi slobodno, autentično, drugačije i van klišea, što je rezultiralo odstupanjem od tradicionalnih patrijarhalnih normi i ideala. Taj patrijarhalni svet jeste zastupao neke zdrave životne vrednosti, ali ih je često smeštao u  krute formalističke okvire u kom se nisu svi mogli osećati komotno.

Odustajanje od formalizma tradicije trebalo je da dovede do potpunijeg ostvarivanja već postojećih vrednosti što bi značilo i poboljšanje kvaliteta života ljudi. Ipak, odustajanjem od tradicionalnog pristupa vrednostima odustalo se i od samih vrednosti.

Tako, danas brak ne vidimo kao zajednicu dvoje ljudi koji će izgarati jedno za drugo, koji će svoje lične prohteve staviti u drugi plan u odnosu na zajednički cilj, već kao ugovoreni pakt koji za cilj ima zadovoljenje individualnih ambicija a koji će biti raskinut čim bude nemoguće istovremeno zadovoljenje obe strane. Seks smo sveli na neku sasvim običnu priodnu stvar, čime je svaka sladost, ljupkost, duhovnost, pa i čarobnost tog sjedinjenja odbačena zarad opet samo individualnog zadovoljenja. Roditeljstvo, majčinstvo i očinstvo, imalo je za cilj vaspitavanje i treniranje mladih ljudskih bića za budući samostalni život koji će značiti odgovornost za sebe i druge i spremnost na odricanje zarad većeg dobitka. Danas mu je moć oduzeta isuviše popustljivim, drugarskim ophođenjem prema deci, čime se sprečava razvoj snažnih karaktera među decom, budući da nemaju svemoćne i postojane mame i tate kao uzore.

Tradicionalni pristup vrednostima u prošlosti je same vrednosti umanjivao formalizom i sprečavao da one obogate život svakog konkretnog pojedinca, ali je održavao privid kvalitetnog života jer je zadovoljavao osnovne potrebe ljudi za zajednicom, za roditeljeskim ostvarenjem, seksualnim sjedinjenjem. Savremeni pristup tim istim vrednostima nije ništa bolje omogućio. Baš naprotiv. I brak i seks i roditeljstvo i sve druge vrednosti kao što su uspeh, sreća, prijateljstvo, su obesmišljene čime su ljudi opet onemogućeni da u njima uživaju na pravi način. Zato savremeni čovek nije ništa srećniji i zadovoljniji svojim životom i postojanjem, iako ima mnogo više slobode, mogućnosti i prava. Sloboda da se razvedu i ponovo žene i udaju više puta, mogućnost da imaju seks sa bilo kim i pravo da se ostvare ili ne ostvare kao roditelji život savremenog čoveka nije učinila suštinski kvalitetnijim. Iako je savremeni pristup vrednostima omogućio kvantitet on nije obezbedio kvalitet.

Maslov je govorio da nam je potrebna neka vrsta resakralizacije, koja se ogleda u odavanju dužnog poštovanja onim segmentima života koji takvo poštovanje zaista i zaslužuju. To ne znači idealistički pogled na život, povratak patrijarhalnih tradicijama koje su ostale u istoriji. Ali ne znači ni oduzimanje svetačkog karaktera životnim vrednostima koje se događa u savremenom svetu. Već znači priznavanje univerzalnog, svetog, večnog i simvoličkog u vrednostima života. Bez toga život je zapravo životarenje koje zavodi svojim izobiljem mogućnosti i načina za samoudovoljavanje. Za potpun, kvalitetan, ispunjen život i sveobuhvatnu sreću čoveka ipak nije dovoljno da mu je sve podređeno, prilagođeno i lako dostupno, već i da se ostvari u onim životnim aspektima koji su iznad čoveka kao jedinke, a koje jedinku zapravo čine čovekom, i omogućuju mu neograničeni razvoj i smisao.

Emocije: Kako osećanja nastaju?

Emocije su prirodne reakcije koje su vezane za konkretne događaje i situacije u kojima se čovek nalazi. One imaju adaptivnu funkciju, što znači da nas pokreću u situacijama u kojima je to potrebno. Produkt su naših uverenja i doživljaja što znači da ne nastaju sama od sebe već ih mi proizvodimo. Često se može čuti kako ljudi za sebe kažu kako nisu naročito emotivni ili su u drugoj krajnosti pa su emotivci. Osećanja su deo prirode, urođena su, zato ona podjednako svakome pripadaju. U kojoj će meri neko osećati i ispoljavati osećanja ne zavisi od urođenog kapaciteta ili sposobnosti za to već od onoga što se stiče kao što su uverenja. Zato će osoba koja emocije smatra izuzetno značajnim osećanja jasno ispoljavati, dok će osoba koja emocije ne vrednuje previše ili ih smatra slabošću verovatno osećanja sakriti, ili ih u ekstremnim situacijama neće ni osećati.

Nećemo ovde zastupati ni jednu krajnost, ni preteranu emotivnost ni neprirodnu neemotivnost. Biće reči o tome kako emocije nastaju i na koji način nam mogu biti korisne, koja je njihova svrha i šta gubimo ukoliko osećanja ne vrednujemo dovoljno pa ih se odreknemo.

Emocije su produkt našeg ličnog doživljaja situacije. Emocija nastaje u lancu događaja koji je u vezi sa tom situacijom. Prva u lancu je stimulusna situacija koja predstavlja neku promenu u spoljašnjem svetu, ali to nije nužno spoljašnji svet budući da stimulus može biti i unutrašnji. Zatim sledi opažanje koje je neophodno kako bi mogla nastati reakicija na neku situacuju. Sledeća karika u lancu je pripisivanje značenja situaciji. Samo opažanje ništa ne znači u postupku nastanka emocionalne reakcije, već je pripisivanje značenja ono sto će biti od presudnog značaja za razumevanje, ovim situacija biva dekodirana i dobija smisao a proces se događa automatski, u istom trenu kada i opažanje. Pripisivanje važnosti je sledeće i samo u situacijama koje dobiju oznaku važnosti može se javiti emocija. Nakon što je propisan značaj pokreće se biološki program koji nazivamo emocionalnom telesnom reakcijom. Takva reakcija koja je osećanje u užem smislu podrazumeva povećani stepen pripravnosti i stimuliše čitavo telo na akciju. Spremnost na akciju je povezanost emocije i telesne promene, što znači da svaka emocija ima specifičnu akciju. Zatim sledi mišljenje kojim osoba bira najbolje moguće ponašanje u odnosuna procenjenu stimulusnu situaciju. Akcija je poslednja karika lanca događaja u kom se osećanje razvija i opaža. Akcija u mnogome objašnjava i postojanje emocije. Svakom emocijom osoba postaje motivisana za određenu vrstu ponašanja, to je nagon ili impuls za akciju.

Primera radi u situaciji smo da šetamo parkom, opažamo više pasa koji nam se približavaju. Ti su psi bez kontrole i nadzora i mogu biti veoma opasni. Zato ćemo osetiti ,,kako se krv ledi u žilama“ odnosno povlači se ka grudnom košu i glavi, osetićemo da je vazduh zadržan u plućima što znači da smo gotovo spremni za akciju. Nakon što smo procenili svoju snagu u odnosu na pretnju naša će reakcija biti npr. bežanje. Jasno je da je osećanje koje je ovde opisano osećanje straha. Čitav mentalni proces koji je ovde detaljno razrađen, a tiče se nastanka i opažanja osećanja događa se u samo nekoliko trenutaka.

U sledećem nastavku biće još reči o emocijama, o adaptivnoj snazi osećanja, adekvatnim i neadekvatnim osećanjima, kontroli emocija i emocionalnoj inteligenciji.

Zašto ljudi lažu?

Laž nam obično ne prija. Ne volimo da nas lažu, obmanjuju i skrivaju istinu. Povodom toga možemo se osećati ljuto ili iznevereno. Po svemu sudeći tuđe laganje doživljavamo veoma lično pa se zbog toga možemo osećati loše. Možemo li se osećati dobro i kada nas drugi lažu?

Za odgovor na to pitanje neophodno je prvo razumeti razloge zbog kojih drugi ljudi lažu. Kao i obično i kada lažu ljudi imaju dobru nameru. Najčešće pribegavaju laganju i skrivanju istine onda kada se boje, kada se osećaju ugroženi istinom. Plaše se kako će drugi reagovati na istinu, plaše se osude, prekora, ili odbacivanja, ali i sopstvenog osećanja krivice. Kako bi izbegli neprijatnost istinu će sakriti.

Laži koje se čine nepotrebnim jer prikrivaju nešto što i nije tako važno znače da je osobi koja laže to zapravo važno i da iz svojih razloga želi to da sakrije. Kod ljudi koji skrivaju istinu, a pri tom nemaju lošu nameru u smislu svesnog oštećivanja drugog to rade uglavnom zbog tri osećanja: straha, stida i krivice. Strah se može vezivati za odbacivanje, stid se može povezati sa umanjenjem vrednosti pa samim tim i ugrožavanjem pozicije u odnosu, a krivica je neprihvatljivo osećanje za one koji se loše nose sa svojom nesavršenošću. Dakle, u sva tri slučaja postoji neko osećanje gubitka, gubitka druge osobe ili gubitka sopstvene vrednosti u očima drugog ili u sopstvenim očima. Kako do takvih gubitaka ne bi doslo laž se čini kao sasvim prihvatljivo sredstvo zaštite sebe, drugog i odnosa uopšte.

S druge strane, kada se ljutimo na one koji lažu to činimo jer to doživljavamo lično, ne kao da oni lažu, već da lažu nas. Tako se laž doživljava kao čin izdaje. Osetićemo se loše kada nas drugi lažu i kada druge doživljavamo suviše idealistično, ili kada sebe doživljavamo kao podložne prevari pa će ovakva potvrda takvog uverenja o sebi izazvati neprijatna osećanja.

Laž definitivno može ozbiljno da remeti odnose. Ako nam je do odnosa stalo, tj. kada nam je stalo do osebe koja nas laže nije dovoljno da se osetimo prevareno ili ljuto i da to osobi stavimo do znanja. Sasvim bi kontraproduktivno bilo okriviti je i svu krivicu prebaciti na nju. Ne treba zaboraviti da je svaki odnos po svojoj definiciji relacija među osobama, a ni jedna relacija nije jednostrana, što znači da svaki postupak jedne osobe u odnosu svakako ima veze i sa postupcima one druge osobe. Ako osoba laže bilo bi nam vrlo korisno da saznamo zašto ona to radi, zašto nema slobodu da nam kaže istinu, zašto misli da je laž odgovarajuć način da se odnos zaštiti. Jedno takvo pitanje može nam mnogo reći o nama samima, o našim postupcima u tom istom odnosu i može doprineti da se odnos kvalitaitvo promeni tako što niko neće osećati da je laž potrebna.

Ako laž ne doživljavamo lično, u smislu da osoba koja laže ne laže nas, ali ni da je osoba koja laže lažov, već laž doživimo kao dobru nameru druge osobe da naš odnos zaštiti tako što će izostaviti istinu, lakše ćemo moći da razgovaramo o tome bez uobičajenih stresnih situacija, što će sigurno u odnosu povećati stepen poverenja i bliskosti što i jeste neophodno ako se laži u njemu javljaju. Samim tim osećaćemo se dobro sa tuđim lažima jer ćemo biti svesni da one nisu atak na nas i našu ličnost već pogrešan način na koji nam druga osoba stavlja do znanja da joj je do nas stalo.

Stilovi vezivanja u ljubavi

Ovaj tekst će se prevashodno odnositi na bliskost u partnerskim ili ljubavnim odnosima, mada sve ono o čemu će biti reči može se dovesti u vezu sa bilo kojim odnosom bliskosti među ljudima. Posmatrajući ponašanje i reakcije ljudi u važnim situacijama koje se tiču partnerskih odnosa uočljive su određene pravilnosti koje su šablonskog tipa, pa se tako mogu uočiti tri tipa ili stila vezivanja.

izbegavajuci

Izbegavajući stil svojim nazivom nagoveštava kvalitet odnosa koji opisuje. Ljudi koji na izbegavajućem stilu vezivanja zasnivaju svoje partnerske odnose teško da će ikada uspeti da izgrade kvalitetan ljubavni odnos. Oni izuzteno cene svoju slobodu, jer smatraju da ona može biti ili je ugrožena u vezi. Postavljaju čvrste i rigidne granice koje su praćene rigidnim pogledima na vezu i beskompromisnim pravilima. O prethodnim partnerima, odnosno partnerkama, govori potcenjivački, a pre ili kasnije tako će govoriti i o aktuelnom partneru ili partnerki, koristi strategije za distanciranje bilo na emotivnom ili fizičkom planu, što i nije čudno budući da je vrlo nepoverljiv i boji se da će ga druga osoba sigurno iskoristiti. Često će slati suprotne signale, a da bi paradoks celog odnosa bio veći ima nerealno romantični pogled na to kako veza treba da izgleda. Neće jasno izražavati svoje namere, s teškoćom otvoreno govori o tome šta se u odnosu dešava, ako do rasprave i dođe verovatno je da će se udaljiti da ne bi eksplodirao. Sve u svemu ovakav stil vezivanja ne samo da neće podstići bliskost, već će vremenom obeshrabriti svaku nadu u poboljšanje odnosa, koji će na kraju i prestati da postoji.

sigurni

Sigurni stil vezivanja znači stabilnost, posvećenost, otvorenost za drugu osobu i želju za realnom, zdravom i zrelom bliskošću. Ljudi koji primenjuju ovaj stil vezivanja su pouzdani i dosledni, spontano i jasno će izražavati svoja osećanja i stavove o vezi, partneru ili partnerki ili o drugim važnim temama. Ima fleksibilan pogled na veze, što znači da će svoja pravila prilagoditi pravilima drugog postizanjem kompromisa u raspravama, a odluke će donositi zajedno sa svojiim partnerom ili partnerkom. Neće igrati razne igrice sa voljenom osobom. Takvi ljudi nemaju strah od vezivanja i zavisnosti, vezu ne doživljavanju kao nešto što ugrožava slobodu, već veruju da bliskost stvara veću bliskost i zato će svog partnera ili partnerku upoznati sa svojim bližnjima još na početku veze.

preokupirani

Preokupirani stil podrazumeva suprostnost prvom. Osoba je preokupirana vezom, to je centralno, ponekad jedino važno polje života. Nesrećna je kada nije u vezi i zato će učiniti sve da u vezi bude, takođe igraće igre kako bi privukla i održala pažnju. Teško će iskazati šta joj smeta jer očekuje da će druga strana naslutiti, razumeti ili pogoditi. Veoma je sklona da sve u vezi doživljava lično, pa otuda i vrlo burne reakcije na sve, bilo to od manjeg ili većeg značaja, a strahuje da će i najmanja sitnica, beznačajni postupak ili dešavanje naškoditi vezi. Nesigurna je osoba i zato sumnja u vernost svog partnera ili partnerke. Neophodno joj je da konstantno oseća bliskost u vezi i prepušta drugome da odnosu da ,,svoj ton“.

Iako je suprotan izbegavajućem, preokupirani čovek neće time učiniti da odnos bude kvalitetniji u odnosu na izbegavajući. Baš naprotiv, to je samo druga strana istog novčića koji znači nemogućnost zasnivanja zrelog odnosa. Prva strana govori o strahu od bliskosti jer ona porobljava, a druga strana svedoči o strahu da će u bliskoti sigurno biti odbačen i povređen. Zbog nesigurnosti u sebe osoba će birati izbegavajući stil kako se uopšte ne bi ni vezala ali da bi sprečila i drugu osobu da se za nju veže, dok će zbog iste nesigurnsti druga osoba izabrati preokupirani stil kako bi simbiotskim zavisničkim odnosom pobedla svoj strah. Jasno je da sigurni stil vezivanja označava kvalitetan i zreli odnos bliskosti. Ali to je veština koja nam nije urođena. Nama je urođen kapacitet za ljubav i to nam je dato kao zadatak, a na nama je da radimo na ispunjenju tog kapacijeta i zadatka, tako što ćemo svoju veštinu vezivanja razvijati.

Radionica: Razvoj komunikacijskih veština

Razvoj komunikacijskih veština

 

Komunikacija je osnovna delatnost ljudi jer se ona odvija u svakom momentu kada smo sa drugim ljudskim bićem. Dobra komunikacija je uslov za uspeh u poslovnom, ljubavnom, prijateljskom i svakom drugom segmentu života. Može biti verbalna i neverbalna, što znači da osim rečima komuniciramo i stavom tela, izrazom lica, bojom glasa i intonacijom, pogledom. A sve to se može odvijati na svesnom i nesvesnom novou. Kako bi se komunikacija odvijala nesmetano korisno je razvijati svoje kapacitete u tom pravcu.

Radionica posvećena razvoju komunikacijskih veština koncipirana je tako da svojim učesnicima omogući sticanje uvida i razvijanje sposobnosti za kvalitetnu komunikaciju kroz teorijska saznanja, diskusiju, analizu primera, tehnike i vežbe, kao i kroz sopstveno iskustvo.

Cilj radionice je iskustveno saznanje i razumevanje nastanka i toka komunikacije kao i razvijanje sposobnosti za vođenje vešte komunikacije.

Radionica je namenjena svima koji žele da rade na ovom cilju, koji žele da unaprede svoju poslovnu, ljubavnu, prijateljsku ili neku drugu važnu oblast života, koji žele da unaprede svoja znanja i veštine u komunikaciji radi poboljšanja opšteg kvaliteta života.

 

Radionica je osmišljena tako da učesnici razviju sposobnost samouverenijeg i produktivnijeg komuniciranja u izazovnim situacijama i kompleksnim okolnostima, podjednako u poslovnom i privatnom okruženju.

 

Plan i program:

Razvoj komunikacijskih veština na ovoj radionici zasnivaće se na teorijskim konceptima transakcione analize i O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda.

Radionica je podeljena na dva dela u trajanju od po 3 sata. Ukupno trajanje radionice je 8 časova (6 sati). Sastanak je predviđen za subotu 30. septembar i nedelju 1. oktobar 2017. od 18:00 – 21:00h.

I dan:

  1. septembar 2017. (18:00-21:00h)

Upoznavanje sa grupom i temom. Tipovi i analiza komunikacije.

Teme:

  • komunikacija i komunikacijsko polje
  • poruka i vrste poruka u komunikaciji
  • verbalna i neverbalna komunikacija (tipovi, usklađenosti neusklađenost)
  • transakcije i analiza transakcija
  • ego i komunikacija (komunikacijski model ego stanja)
  • pet načina reagovanja

 

II dan:

  1. oktobar 2017. (18:00-21:00h)

Sposobnost za upravljanje emocijama, ponašanjem i porukama. Asertivno ponašanje u komunikaciji.

Teme:

  • egzistencijalne pozicije
  • strouk i diskaunt
  • reflektovanje
  • izduvači roditelja
  • asertivna komunikacija

 

Adresa: Banjica, Kragujevačkih đaka 17

Cena: Oba dana (6 sati=8 časova) 25 evra. Za uplatu do 25. septembra odobravamo popust od 20%. (=20 evra za oba dana)

Autor i voditelj radionice:

Filip Stojković

dipl. teolog i TA savetnik psv.

Kontakt:

tel. 063 8047 103

e-mail: put.ka.autenticnosti@gmail.com

blog: https://upoznajsebe.wordpress.com/ 

PRIJAVA NA E-MAIL ILI TELEFONOM

DOBRO DOŠLI !