Zašto ljudi lažu?

Laž nam obično ne prija. Ne volimo da nas lažu, obmanjuju i skrivaju istinu. Povodom toga možemo se osećati ljuto ili iznevereno. Po svemu sudeći tuđe laganje doživljavamo veoma lično pa se zbog toga možemo osećati loše. Možemo li se osećati dobro i kada nas drugi lažu?

Za odgovor na to pitanje neophodno je prvo razumeti razloge zbog kojih drugi ljudi lažu. Kao i obično i kada lažu ljudi imaju dobru nameru. Najčešće pribegavaju laganju i skrivanju istine onda kada se boje, kada se osećaju ugroženi istinom. Plaše se kako će drugi reagovati na istinu, plaše se osude, prekora, ili odbacivanja, ali i sopstvenog osećanja krivice. Kako bi izbegli neprijatnost istinu će sakriti.

Laži koje se čine nepotrebnim jer prikrivaju nešto što i nije tako važno znače da je osobi koja laže to zapravo važno i da iz svojih razloga želi to da sakrije. Kod ljudi koji skrivaju istinu, a pri tom nemaju lošu nameru u smislu svesnog oštećivanja drugog to rade uglavnom zbog tri osećanja: straha, stida i krivice. Strah se može vezivati za odbacivanje, stid se može povezati sa umanjenjem vrednosti pa samim tim i ugrožavanjem pozicije u odnosu, a krivica je neprihvatljivo osećanje za one koji se loše nose sa svojom nesavršenošću. Dakle, u sva tri slučaja postoji neko osećanje gubitka, gubitka druge osobe ili gubitka sopstvene vrednosti u očima drugog ili u sopstvenim očima. Kako do takvih gubitaka ne bi doslo laž se čini kao sasvim prihvatljivo sredstvo zaštite sebe, drugog i odnosa uopšte.

S druge strane, kada se ljutimo na one koji lažu to činimo jer to doživljavamo lično, ne kao da oni lažu, već da lažu nas. Tako se laž doživljava kao čin izdaje. Osetićemo se loše kada nas drugi lažu i kada druge doživljavamo suviše idealistično, ili kada sebe doživljavamo kao podložne prevari pa će ovakva potvrda takvog uverenja o sebi izazvati neprijatna osećanja.

Laž definitivno može ozbiljno da remeti odnose. Ako nam je do odnosa stalo, tj. kada nam je stalo do osebe koja nas laže nije dovoljno da se osetimo prevareno ili ljuto i da to osobi stavimo do znanja. Sasvim bi kontraproduktivno bilo okriviti je i svu krivicu prebaciti na nju. Ne treba zaboraviti da je svaki odnos po svojoj definiciji relacija među osobama, a ni jedna relacija nije jednostrana, što znači da svaki postupak jedne osobe u odnosu svakako ima veze i sa postupcima one druge osobe. Ako osoba laže bilo bi nam vrlo korisno da saznamo zašto ona to radi, zašto nema slobodu da nam kaže istinu, zašto misli da je laž odgovarajuć način da se odnos zaštiti. Jedno takvo pitanje može nam mnogo reći o nama samima, o našim postupcima u tom istom odnosu i može doprineti da se odnos kvalitaitvo promeni tako što niko neće osećati da je laž potrebna.

Ako laž ne doživljavamo lično, u smislu da osoba koja laže ne laže nas, ali ni da je osoba koja laže lažov, već laž doživimo kao dobru nameru druge osobe da naš odnos zaštiti tako što će izostaviti istinu, lakše ćemo moći da razgovaramo o tome bez uobičajenih stresnih situacija, što će sigurno u odnosu povećati stepen poverenja i bliskosti što i jeste neophodno ako se laži u njemu javljaju. Samim tim osećaćemo se dobro sa tuđim lažima jer ćemo biti svesni da one nisu atak na nas i našu ličnost već pogrešan način na koji nam druga osoba stavlja do znanja da joj je do nas stalo.

Advertisements

Stilovi vezivanja u ljubavi

Ovaj tekst će se prevashodno odnositi na bliskost u partnerskim ili ljubavnim odnosima, mada sve ono o čemu će biti reči može se dovesti u vezu sa bilo kojim odnosom bliskosti među ljudima. Posmatrajući ponašanje i reakcije ljudi u važnim situacijama koje se tiču partnerskih odnosa uočljive su određene pravilnosti koje su šablonskog tipa, pa se tako mogu uočiti tri tipa ili stila vezivanja.

izbegavajuci

Izbegavajući stil svojim nazivom nagoveštava kvalitet odnosa koji opisuje. Ljudi koji na izbegavajućem stilu vezivanja zasnivaju svoje partnerske odnose teško da će ikada uspeti da izgrade kvalitetan ljubavni odnos. Oni izuzteno cene svoju slobodu, jer smatraju da ona može biti ili je ugrožena u vezi. Postavljaju čvrste i rigidne granice koje su praćene rigidnim pogledima na vezu i beskompromisnim pravilima. O prethodnim partnerima, odnosno partnerkama, govori potcenjivački, a pre ili kasnije tako će govoriti i o aktuelnom partneru ili partnerki, koristi strategije za distanciranje bilo na emotivnom ili fizičkom planu, što i nije čudno budući da je vrlo nepoverljiv i boji se da će ga druga osoba sigurno iskoristiti. Često će slati suprotne signale, a da bi paradoks celog odnosa bio veći ima nerealno romantični pogled na to kako veza treba da izgleda. Neće jasno izražavati svoje namere, s teškoćom otvoreno govori o tome šta se u odnosu dešava, ako do rasprave i dođe verovatno je da će se udaljiti da ne bi eksplodirao. Sve u svemu ovakav stil vezivanja ne samo da neće podstići bliskost, već će vremenom obeshrabriti svaku nadu u poboljšanje odnosa, koji će na kraju i prestati da postoji.

sigurni

Sigurni stil vezivanja znači stabilnost, posvećenost, otvorenost za drugu osobu i želju za realnom, zdravom i zrelom bliskošću. Ljudi koji primenjuju ovaj stil vezivanja su pouzdani i dosledni, spontano i jasno će izražavati svoja osećanja i stavove o vezi, partneru ili partnerki ili o drugim važnim temama. Ima fleksibilan pogled na veze, što znači da će svoja pravila prilagoditi pravilima drugog postizanjem kompromisa u raspravama, a odluke će donositi zajedno sa svojiim partnerom ili partnerkom. Neće igrati razne igrice sa voljenom osobom. Takvi ljudi nemaju strah od vezivanja i zavisnosti, vezu ne doživljavanju kao nešto što ugrožava slobodu, već veruju da bliskost stvara veću bliskost i zato će svog partnera ili partnerku upoznati sa svojim bližnjima još na početku veze.

preokupirani

Preokupirani stil podrazumeva suprostnost prvom. Osoba je preokupirana vezom, to je centralno, ponekad jedino važno polje života. Nesrećna je kada nije u vezi i zato će učiniti sve da u vezi bude, takođe igraće igre kako bi privukla i održala pažnju. Teško će iskazati šta joj smeta jer očekuje da će druga strana naslutiti, razumeti ili pogoditi. Veoma je sklona da sve u vezi doživljava lično, pa otuda i vrlo burne reakcije na sve, bilo to od manjeg ili većeg značaja, a strahuje da će i najmanja sitnica, beznačajni postupak ili dešavanje naškoditi vezi. Nesigurna je osoba i zato sumnja u vernost svog partnera ili partnerke. Neophodno joj je da konstantno oseća bliskost u vezi i prepušta drugome da odnosu da ,,svoj ton“.

Iako je suprotan izbegavajućem, preokupirani čovek neće time učiniti da odnos bude kvalitetniji u odnosu na izbegavajući. Baš naprotiv, to je samo druga strana istog novčića koji znači nemogućnost zasnivanja zrelog odnosa. Prva strana govori o strahu od bliskosti jer ona porobljava, a druga strana svedoči o strahu da će u bliskoti sigurno biti odbačen i povređen. Zbog nesigurnosti u sebe osoba će birati izbegavajući stil kako se uopšte ne bi ni vezala ali da bi sprečila i drugu osobu da se za nju veže, dok će zbog iste nesigurnsti druga osoba izabrati preokupirani stil kako bi simbiotskim zavisničkim odnosom pobedla svoj strah. Jasno je da sigurni stil vezivanja označava kvalitetan i zreli odnos bliskosti. Ali to je veština koja nam nije urođena. Nama je urođen kapacitet za ljubav i to nam je dato kao zadatak, a na nama je da radimo na ispunjenju tog kapacijeta i zadatka, tako što ćemo svoju veštinu vezivanja razvijati.

Radionica: Razvoj komunikacijskih veština

Razvoj komunikacijskih veština

 

Komunikacija je osnovna delatnost ljudi jer se ona odvija u svakom momentu kada smo sa drugim ljudskim bićem. Dobra komunikacija je uslov za uspeh u poslovnom, ljubavnom, prijateljskom i svakom drugom segmentu života. Može biti verbalna i neverbalna, što znači da osim rečima komuniciramo i stavom tela, izrazom lica, bojom glasa i intonacijom, pogledom. A sve to se može odvijati na svesnom i nesvesnom novou. Kako bi se komunikacija odvijala nesmetano korisno je razvijati svoje kapacitete u tom pravcu.

Radionica posvećena razvoju komunikacijskih veština koncipirana je tako da svojim učesnicima omogući sticanje uvida i razvijanje sposobnosti za kvalitetnu komunikaciju kroz teorijska saznanja, diskusiju, analizu primera, tehnike i vežbe, kao i kroz sopstveno iskustvo.

Cilj radionice je iskustveno saznanje i razumevanje nastanka i toka komunikacije kao i razvijanje sposobnosti za vođenje vešte komunikacije.

Radionica je namenjena svima koji žele da rade na ovom cilju, koji žele da unaprede svoju poslovnu, ljubavnu, prijateljsku ili neku drugu važnu oblast života, koji žele da unaprede svoja znanja i veštine u komunikaciji radi poboljšanja opšteg kvaliteta života.

 

Radionica je osmišljena tako da učesnici razviju sposobnost samouverenijeg i produktivnijeg komuniciranja u izazovnim situacijama i kompleksnim okolnostima, podjednako u poslovnom i privatnom okruženju.

 

Plan i program:

Razvoj komunikacijskih veština na ovoj radionici zasnivaće se na teorijskim konceptima transakcione analize i O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda.

Radionica je podeljena na dva dela u trajanju od po 3 sata. Ukupno trajanje radionice je 8 časova (6 sati). Sastanak je predviđen za subotu 30. septembar i nedelju 1. oktobar 2017. od 18:00 – 21:00h.

I dan:

  1. septembar 2017. (18:00-21:00h)

Upoznavanje sa grupom i temom. Tipovi i analiza komunikacije.

Teme:

  • komunikacija i komunikacijsko polje
  • poruka i vrste poruka u komunikaciji
  • verbalna i neverbalna komunikacija (tipovi, usklađenosti neusklađenost)
  • transakcije i analiza transakcija
  • ego i komunikacija (komunikacijski model ego stanja)
  • pet načina reagovanja

 

II dan:

  1. oktobar 2017. (18:00-21:00h)

Sposobnost za upravljanje emocijama, ponašanjem i porukama. Asertivno ponašanje u komunikaciji.

Teme:

  • egzistencijalne pozicije
  • strouk i diskaunt
  • reflektovanje
  • izduvači roditelja
  • asertivna komunikacija

 

Adresa: Banjica, Kragujevačkih đaka 17

Cena: Oba dana (6 sati=8 časova) 25 evra. Za uplatu do 25. septembra odobravamo popust od 20%. (=20 evra za oba dana)

Autor i voditelj radionice:

Filip Stojković

dipl. teolog i TA savetnik psv.

Kontakt:

tel. 063 8047 103

e-mail: put.ka.autenticnosti@gmail.com

blog: https://upoznajsebe.wordpress.com/ 

PRIJAVA NA E-MAIL ILI TELEFONOM

DOBRO DOŠLI !

Kritika- kako je uputiti bez svađe i teških reči?

Svrha postojanja kritike jeste da ukaže na to šta je pogrešno, a samim tim šta treba menjati. Uglavnom je prate neprijatna osećanja, što je dobro, jer upravo ona i stimulišu na neku promenu. Uobičajeno je mišljenje da je onome koji kritikuje lakše i prijatnije nego onome kome je kritika upućena. Neprijatne emocije može da oseća i strana koja kritikuje i strana koja kritiku prima. Onaj koji prima može osetiti stid, krivicu, tugu, pa i ljutnju, dok onaj koji kritikuje uglavnom će se osećati ljuto, a sva nabrojena osećanja su po kvalitetu neprijatna. Zbog intenziteta osećanja kritika može lako biti povod za svađu.

Svađa može nastati iz više razloga. Npr. kada osoba koja kritikuje pretera u kritici, kada vređa ili omalovažava, ili prosto kritiku saopštava sa intenzitetom ljutnje koji nije adekvatan situaciji. Svađa će nastati zbog toga što će druga osoba osećati nepravdu, da je kritikovana više nego što treba i zato će želeti da se brani, ili će se naljutiti pa će uputiti kontra-kritiku. Može se osetiti ugroženo, uvređeno ili poniženo, pa će i zato želeti da zaštiti sebe i svoje dostojanstvo. Svađa će nastati i kada osoba kojoj je kritika upućena ne ume da istrpi kritiku, da prihvati mogućnost da je pogrešila. Osećanja uniženosti, krivice, manje vrednosti mogu biti velika prepreka. Realno je da smo sposobni za grešku, jer nismo savršeni i da nam eventualna kritika neće oduzeti ni dostojanstvo, ni vrednost.

Kako bismo mogućnost svađe izbegli korisno bi bilo da kritiku upućujemo na adekvatan način korišćenjem tzv. ,,JA poruka“. To konkretno znači upućivanje poruke konkretnoj osobi, na društveno prihvatljiv način, u vezi sa konkretnom spornom stvari i u momentu koji je što bliži trenutku kada se sporna stvar dogodila.

Npr. kritika radniku zbog neobavljenog posla može da glasi: ,,Kolega, dužnost mi je da Vam skrenem pažnju na propuste koje sam uočio u Vašem radu. Da bi se posao nesmetano odvijao neophodno je da svaki radnik svoje obaveze završi na vreme. Potrudite se da sledeći put svoj zadatak obavite u zadatom vremenskom okviru.“ Ovako upućena kritika mnogo bolje zvuči od ,,Slušaj me ti nesposobnjakoviću, sledeći put letiš na ulicu.“.

Devojka kojoj smeta to što joj dečko ne posvećuje više pažnju kao ranije ima mnogo veće šanse da dobije ono što želi ukoliko kritiku uputi npr. rečima: ,,Nedostaješ mi u poslednje vreme. Tužna sam jer ne provodimo vreme zajedno u meri u kojoj bi to želela.“ Ukoliko mu bude prebacila rečima ,,Ti mene zapostavljaš! Ako su ti svi drugi važniji šta ću ti onda ja.“ šansa da će dobiti pažnju koja joj pripada drastično opada, a mogućnost svađe je ogromna.

Uputiti kritiku ,,JA porukom“ ne znači potisnuti ljutnju ili ljubazno kritikovati. Ljutnja je svakako u redu. Ali ukoliko ljutnju ili bilo koje drugo osećanje iskoristimo tako da onom drugom kritikom stavimo do znanja da je loš, ta kritika neće imati pozitivan efekat. Ako želimo da kritikom poboljšamo odnos sa osobom kojoj kritiku upućujemo, ili da svom kolegi na poslu ili podređenom ukažemo na nedostatke kako bi radne performanse bile bolje važno je voditi računa o njihovom dostojanstvu, osećanjima i sposobnostima jednako kao i o svojim.

Više puta je, u prethodnim tekstovima bilo reči o važnosti odvajanja bića čoveka i njegovog ponašanja, jer biće i ponašanje nisu isto. Ako bi bili isto onda ne bi postojala mogućnost promene ponašanja, budući da je čovek takav kakav je samim svojim postojanjem. Kada je kritika u pitanju to je vrlo korisno imati na umu. Svaka kritika koja je upućena na biće čoveka ima negativan karakter. To su najčešće uvrede tipa konju, kretenu, lažovčino, majmune itd. ili etikete kao ,,svi ste vi isti“, ,,od tebe se ništa bolje i ne može očekivati“ i slično. Kritika upućena ponašanju čoveka uvek poziva na promenu tog ponašanja, pa zato kada kritikujemo nećemo reći ,,Stoko jedna zašto nisi…“ već ćemo reći nešto tipa ,,Jako mi je zasmetalo (rastužilo, naljutilo i sl.)  to što nisi…“ Razlog upućivanja kritike je promena ponašanja koja će onda dovesti do kvalitetnijeg odnosa i većeg zadovoljstva za obe strane. Zato treba voditi računa pri kritikovanju, kako to ne bi dodatno ugrozilo odnos koji u stvari želimo da ulepšamo.

Sposobnost za praštanje

Mnoge religije i kulture praštanje promovišu dajući mu veliku vrednost. Ljudski jeste grešiti jednako koliko i praštati. Zato su ljudska društva ili udruženja koja praštanje ne stimulišu i ne vrednuju lišena humanog karaktera, nedostaje im ljudskosti. Takva su najpre totalitarna društva i kriminalne strukture.

Praštanje je uvek vezano za grešku. Zato će doživljaj greške biti izuzetno važan i za sam oproštaj. U onoj meri u kojoj nas nečija greška ugrožava biće nam teško ili lako da to oprostimo. Ukoliko mi je neko nešto opsovao verovatno je da ću mu brzo oprostiti jer to i nema nekog prevelikog štetnog uticaja na moj život, s druge strane, ako je fizički povredio nekog meni dragog ili mene samog verovatno je da će mi teže biti da oprostim. To je sasvim logično.

Ali postoje ljudi koji jednako teško opraštaju ,,sitne“ i ,,krupne“ greške. Oni se jednako ljute za sve što im smeta bez neke jasne gradacije važnosti, kao da ih svaka, pa i najmanja greška jednako ugrožava. Problematika leži u uverenjima o greškama. Ukoliko čovek veruje da je greška nedopustiva, da umanjuje vrednost čoveka kao bića, da je samo idealno dovoljno dobro, onda će zaista na svaku grešku reagovati približno istim intenzitetom.

Način ophođenja prema tuđim greškama mnogo govori o nama samima. Često je strogost prema drugome samo odraz strogosti prema sebi. S druge strane narcisodina osoba će videti trn u oku drugog, ali brvno u svom sopstvenom oku neće videti.

Sposobnost za praštanje ne nastaje tek tako. Potencijal za to svakako imamo rađanjem, ali jednak potencijal imamo i da ne oprostimo. Zato je potrebno učenje, saznavanje i sazrevanje. Treba znati oprostiti. Opraštanje zahteva svest o sebi i drugome. Najpre svest o tome da niko nije savršen, a onda i svest o tome da je najveći broj grešaka moguće ispraviti. Postoje naučna istraživanja koja su došla do zaključka da ljudi u 85-95% situacija sve što čine je iz najbolje namere. Ona popznata ,,Put do pakla popločan je najboljim namerama“ izgleda da ovim dobija i naučno potkrepljenje.

Ponekad ljudi misle da oprostiti znači zaboraviti a zaboravljanje dopušta ponavljanje situacije, mogu misliti da opraštanje znači i pokazivanje slabosti što vodi u propast. Ni jedno ni drugo ne mora biti tačno. Oprostiti ne znači potisnuti ljutnju, ne znači ni biti naivan, već naprotiv, praštanje zahteva uvid u sve aspekte ,,problematičnog“ događaja. Ako sam oštećen tuđom greškom najpre ću prihvatiti tu situaciju, biću svestan te oštećenosti, svoja ću osećanja s tim u vezi podeliti i sa osobom koja me je oštetila, tražiću da štetu nadoknadi, nadomesti, ali ću biti svestan i svoje eventualne odgovornosti, direktne ili indirektne, biću svestan i toga da se loše stvari događaju, da nismo savršeni, itd. Isto tako ću se ophoditi prema sebi kada sam sam sebi naneo štetu.

Neko će možda pomisliti da postoji univerzalni obrazac opraštanja i da ovaj tekst to hoće da predoči. Drugi će možda pomisliti da je lako oprostiti kada je moguće nadomestiti nastalu štetu. Ali šta kada je šteta nenadoknadiva, kada nema povratka na pređašnje stanje, kada isuviše boli? Time dolazimo do onoga što je za praštanje ključno.

Ne postoji nikakav obrazac praštanja, neka saznanja i uvidi svakako će olakšati opraštanje ali ga neće direktno izazvati. Opraštanje je podvig, zahteva volju, energiju, trud, pa i odricanje. Oproštaj je moj i ja ga dajem, zato nije jednostavno dati ga onome ko me je oštetio, ko mi možda oproštaj i ne traži, pa makar to bio i ja sam. Praktično da bih oprostio moram se odreći sopstvene želje da realnost bude drugačija, od želje da se to loše nije ni desilo, i da mi taj drugi to nadomesti iako ne može ili neće.

Šta biva ako ne oprostimo? Hoće li se nova, za nas nepovoljna realnost promeniti? Hoće li nam biti bolje? Bez oproštaja ostajemo zarobljeni u toj situaciji, u osećanju gubitka ili bola, koji će možda vremenom prerasti u želju za osvetom ili mržnju, a tom ćemo onda bojom bojiti i druge segmente života. Jedino što će zaista novu realnost učiniti ponovo prihvatljivom jeste oproštaj. Opraštanjem se otvara dimenzija prihvatanja celokupne stvarnosti života koja podrazumeva neprijatnost i gubitke, sposobnost za grešku svakog čoveka uključujući i mene, ali ista stvarnost potencijal za grešku i gubitak nudi i kao prag preko kog se mora preći ukoliko želimo da živimo među ljudima. Osećanje tuge ili ljutnje zbog gubitka, oštećenosti ili povređenosti prirodno nas vodi u osamu gde rane možemo vidati, ali bez oproštaja smo u opasnosti da druge, sebe ili svet vidimo kao ono što nas može ugroziti i opet dovesti do gubitka. Tada se emotivna distanciranost od svega može činiti kao sigurna zona. Oprostiti znači staviti tačku kojom se završava jedno, a započinje novo poglavlje, to je jedini put odrastanja, sazrevanja i uzrastanja. Od najranijeg detinjstva do najdublje starosti jedino opraštanjem sebi i drugima možemo se iznova osećati kao pripadnici čovečanstva.

Psiho(pato)logija greha

Pojam greha je prilično poznat u sredini u kojoj živimo budući da je kulturni identitet našeg društva u svojoj srži hrišćanski. Ovaj pojam se ne javlja samo u hrišćanskim religijama, ali ću ovde pisati iz hrišćanske perspektive.

Prvi put se sa grehom susrećemo u starozavetnom izveštaju o životu prvih ljudi, Adama i Eve u raju. Njihov se greh sastojao u jedenju ploda sa drveta poznanja dobra i zla, iako je je to bilo izričito zabranjeno. Posledica toga bila je raskid odnosa sa Bogom, koji je uzrokovao progonstvo iz raja i smrt. Ovom prilikom nećemo ulaziti u teološku analizu uzroka i posledica greha, već će biti reči o doživljaju greha kod savremenih ljudi.

Greh je u ovom konkretnom slučaju značio promašaj čoveka da se ostvari u svom osnovnom naznačenju koje podrazumeva zajednicu sa Bogom. Zajednica sa Bogom za čoveka je značila ispunjenje sopstvene svrhe postojanja. Ako to uzmemo kao polaznu tačku, onda se svaki naš promašaj u postizanju mira, kvalitetnih odnosa sa ljudima i prirodom, sa sobom samim može nazvati grehom. Kako se ljudskost u najvećoj meri ostvaruje u odnosu sa drugim ljudima onda je greh uglavnom vezan za neuspeh u tim odnosima. S druge strane greška je termin koji je na nižem gradacionom stupnju, jer se odnosi na druge segmente života, npr. kašnjenje na posao, ponavljanje razreda u školi, ili kada nam ručak zagori. Oba termina jasno svedoče o nesavršenosti ljudi, a sa nesavršenošću ljudi se često teško mire.

Problem može nastati kada se ova dva pojma izejdnače, pa i najmanju grešku smatramo izuzetno velikim grehom, iako je ona popravljiva i neće nas egzistencijalno ugroziti. S druge strane problem je i kada se greh doživljava kao odlika bića, a ne ponašanje. Tada možemo govoriti o patologiji greha.

Sam greh se u hrišćanskom kontekstu može nazvati patologijom ili bolešću, jer onemogućava čoveka da se ostvari u svim svojim kapacitetima, potencijalima i osnovnom gore pomenutom naznačenju. Onda bi borba sa grehom značila i put ozdravljenja koji vodi ispunjenju cilja. Mnogo veći problem za čoveka može biti patologija greha, od samog greha. Na koji način?

Ukoliko učinjeni greh vidimo kao dokaz sopstvene grešnosti onda se zaista nalazimo u problemu. Jer uraditi nešto što je loše, pogrešno ili grešno je sasvim drugačije od biti loš, pogrešan ili grešan. Prvo se odnosi na ponašanje a drugo na biće čoveka. Dok je ponašanje nešto što se može promeniti, odlika bića je nešto što je datost ljudskog postojanja koja se ne može menjati. Ako smo grešni onda smo takvi kakvi smo i ni jedan nas napor, podvih ili želja neće učiniti drugačijim.

Tako dolazimo do bezizlazne pozicije. To je prostor u kom nastaje kompleks manje vrednosti ili kompenzatorni kompleks više vrednosti koji ima za cilj da nadomesti osećanje manje vrednosti. Dalje mogu nastati anksioznost, nedostatak smisla življenja, hronično osećanje krivice, otuđenosti, neadekvatnosti, sklonost ka samokažnjavanju, a na kraju depresija, pa i suicidne i homicidne pomisli i želje.

Takav stav o grehu, odnosno o sebi je zapravo najveći greh i to onaj ontološki. Jer nas baš on može sprečiti da dođemo do cilja. Na taj način sebe unižavamo do besmisla, time vređajući ne samo sebe već i Onoga po čijem smo liku stvoreni. Sada je jasno da smatrati sebe grešnikom znači smatrati sebe ništavnim i bezvrednim, a kako smo ikona samoga Boga ta se onda predstava o sebi svesno i nesvesno na Boga odražava. Biti ikona ili slika Božija znači biti pričastan svemu što je dobro, biti u mogućnosti da uživamo u svemu onome što Bog jeste. Obezvređivanjem sebe direktno i indirektno onemogućujemo svaku mogućnost za više i bolje, a time i zajednicu sa Bogom na koju smo pozvani, što znači da ćemo biti lišeni i osećanja voljenosti, pripadnosti kao i ljubavi prema drugima.

U psihoterapijskom radu sa ljudima koji imaju ovakvu predstavu o sebi, o svojoj nesavršenosti, koji se bore sa kompleksima više ili niže vrednosti, sa anksioznšću i depresijom, bili oni hrišćani ili ne, nužno je dotaći se pojma greha. Na psihoterapiji se ne dobija oproštaj grehova, ali se može naučiti kako primiti oproštaj tamo gde se on daje. Jer ljudi, hrišćani, koji imaju ovakav stav o sebi i grehu nisu ni u mogućnosti da oproštaj prime, budući da nesvesno ili svesno u to i ne veruju.