Psiho(pato)logija greha

Pojam greha je prilično poznat u sredini u kojoj živimo budući da je kulturni identitet našeg društva u svojoj srži hrišćanski. Ovaj pojam se ne javlja samo u hrišćanskim religijama, ali ću ovde pisati iz hrišćanske perspektive.

Prvi put se sa grehom susrećemo u starozavetnom izveštaju o životu prvih ljudi, Adama i Eve u raju. Njihov se greh sastojao u jedenju ploda sa drveta poznanja dobra i zla, iako je je to bilo izričito zabranjeno. Posledica toga bila je raskid odnosa sa Bogom, koji je uzrokovao progonstvo iz raja i smrt. Ovom prilikom nećemo ulaziti u teološku analizu uzroka i posledica greha, već će biti reči o doživljaju greha kod savremenih ljudi.

Greh je u ovom konkretnom slučaju značio promašaj čoveka da se ostvari u svom osnovnom naznačenju koje podrazumeva zajednicu sa Bogom. Zajednica sa Bogom za čoveka je značila ispunjenje sopstvene svrhe postojanja. Ako to uzmemo kao polaznu tačku, onda se svaki naš promašaj u postizanju mira, kvalitetnih odnosa sa ljudima i prirodom, sa sobom samim može nazvati grehom. Kako se ljudskost u najvećoj meri ostvaruje u odnosu sa drugim ljudima onda je greh uglavnom vezan za neuspeh u tim odnosima. S druge strane greška je termin koji je na nižem gradacionom stupnju, jer se odnosi na druge segmente života, npr. kašnjenje na posao, ponavljanje razreda u školi, ili kada nam ručak zagori. Oba termina jasno svedoče o nesavršenosti ljudi, a sa nesavršenošću ljudi se često teško mire.

Problem može nastati kada se ova dva pojma izejdnače, pa i najmanju grešku smatramo izuzetno velikim grehom, iako je ona popravljiva i neće nas egzistencijalno ugroziti. S druge strane problem je i kada se greh doživljava kao odlika bića, a ne ponašanje. Tada možemo govoriti o patologiji greha.

Sam greh se u hrišćanskom kontekstu može nazvati patologijom ili bolešću, jer onemogućava čoveka da se ostvari u svim svojim kapacitetima, potencijalima i osnovnom gore pomenutom naznačenju. Onda bi borba sa grehom značila i put ozdravljenja koji vodi ispunjenju cilja. Mnogo veći problem za čoveka može biti patologija greha, od samog greha. Na koji način?

Ukoliko učinjeni greh vidimo kao dokaz sopstvene grešnosti onda se zaista nalazimo u problemu. Jer uraditi nešto što je loše, pogrešno ili grešno je sasvim drugačije od biti loš, pogrešan ili grešan. Prvo se odnosi na ponašanje a drugo na biće čoveka. Dok je ponašanje nešto što se može promeniti, odlika bića je nešto što je datost ljudskog postojanja koja se ne može menjati. Ako smo grešni onda smo takvi kakvi smo i ni jedan nas napor, podvih ili želja neće učiniti drugačijim.

Tako dolazimo do bezizlazne pozicije. To je prostor u kom nastaje kompleks manje vrednosti ili kompenzatorni kompleks više vrednosti koji ima za cilj da nadomesti osećanje manje vrednosti. Dalje mogu nastati anksioznost, nedostatak smisla življenja, hronično osećanje krivice, otuđenosti, neadekvatnosti, sklonost ka samokažnjavanju, a na kraju depresija, pa i suicidne i homicidne pomisli i želje.

Takav stav o grehu, odnosno o sebi je zapravo najveći greh i to onaj ontološki. Jer nas baš on može sprečiti da dođemo do cilja. Na taj način sebe unižavamo do besmisla, time vređajući ne samo sebe već i Onoga po čijem smo liku stvoreni. Sada je jasno da smatrati sebe grešnikom znači smatrati sebe ništavnim i bezvrednim, a kako smo ikona samoga Boga ta se onda predstava o sebi svesno i nesvesno na Boga odražava. Biti ikona ili slika Božija znači biti pričastan svemu što je dobro, biti u mogućnosti da uživamo u svemu onome što Bog jeste. Obezvređivanjem sebe direktno i indirektno onemogućujemo svaku mogućnost za više i bolje, a time i zajednicu sa Bogom na koju smo pozvani, što znači da ćemo biti lišeni i osećanja voljenosti, pripadnosti kao i ljubavi prema drugima.

U psihoterapijskom radu sa ljudima koji imaju ovakvu predstavu o sebi, o svojoj nesavršenosti, koji se bore sa kompleksima više ili niže vrednosti, sa anksioznšću i depresijom, bili oni hrišćani ili ne, nužno je dotaći se pojma greha. Na psihoterapiji se ne dobija oproštaj grehova, ali se može naučiti kako primiti oproštaj tamo gde se on daje. Jer ljudi, hrišćani, koji imaju ovakav stav o sebi i grehu nisu ni u mogućnosti da oproštaj prime, budući da nesvesno ili svesno u to i ne veruju.

Advertisements

2 thoughts on “Psiho(pato)logija greha

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s