Sveto Pismo i psihoterapija

Kroz ceo korpus Svetog Pisma, Starog i Novog zaveta ispričana je istorija čovečanstva. Prikazani su konkretni istorijski trenuci ali glavni cilj svetopisamskih tekstova nije da pruži konkretne informacije, već da prikaže istoriju kao dug proces sazrevanja čoveka. Bog se u Sv. Pismu između ostalog prikazuje kao Pastir Dobri i Učitelj, dakle kao Otac, čuvar i odgojitelj ljudi koji strpljivo oblikuje tvorevinu od nastanka sveta.

Tako, od Starog Zaveta u kom je Bog često prikazan kao pravičan ali vrlo strog, kroz nekoliko hiljada godina dolazi se do Novog Zaveta u kom Bog postaje sličniji ljudima, zapravo postaje istovetan ljudima u ličnosti Hrista, koji iako Bog i Sin Boga Oca postaje čovek, od krvi i mesa, rođen od žene, Marije.

U St. Zavetu Bog je ljudima fizički nedostupan i kontak ili odnos sa njim se ostvaruje u poštovanju Zakona, najpre ispunjavanju čuvenih deset zapovesti, prinošenju žrtve i sl. Taj odnos se proteže po vertikali, od Zemlje i njenih stanovnika do Neba i njegovog Gospodara. U N. Zavetu isti odnos postaje drastično ličniji i proteže se po horizontalnoj liniji čoveka ovoga sveta sa Bogom koji svojevoljno u isti svet ulazi na ljudski način.

Takvu radikalnu promenu odnosa na relaciji čovek-Bog hrišćanstvo tumači u kontekstu vaspitanja i sveukupnog napretka čoveka. Od čoveka koji je mali, kom je Božije prisustvo daleko i neshvatljivo dolazimo do čoveka koji je s Bogom u istoj ravni, koji je mnogo bliži ravnopravnom odnosu sa svojim Tvorcem, Učiteljem i Ocem.

Zato Sveto Pismo, kao jednu od osnovnih poruka ima poziv čoveku da radi na sebi i svojim potencijalima, da pronikne iza površine u dubinu svog bića i da se preobrazi ne u nešto drugo, drugačije ili bolje od njega samog, već u nešto za šta ima prirodni potencijal da postane a to je Bog. Tako, Sv. Pismo poručuje čoveku da ljudskost nije samo ono što je dobio rođenjem, kao što su roditelji, kultura, nacionalnost i sl. već nešto mnogo više.

Kakve veze psihoterapija ima sa svim rečenim?

Psihoterapija je proces u kom čovek upoznaje sebe. Neki će reći da svako već poznaje sebe. Da, ali u kojoj meri? Ono što uglavnom o sebi znamo jeste ono što radimo, što želimo, čemu stremimo itd. Ali znamo li zašto to radimo, zašto baš to želimo i zašto stremimo baš tome čemu stremimo? I zašto ne uspevamo da postignemo ono što želimo ili nam to teško ide ako već želimo? To su sve posledice koje su zaista očigledne. Ako želimo da posledice shvatimo i eventualno otklonimo neophodno je znati uzrok.

Vratimo se na deset zapovesti. Uglavnom ih svi znamo, date su Mojsiju, dakle u St. Zavetu. Četiri su u vezi sa odnosom čoveka sa Bogom, a šest ih je u vezi sa međuljudskim odnosima. Dolaskom Hrista zapovesti su svedene na dve: 1. Ljubi Boga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom; 2. Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog. Iako su u N. Zavetu zapovesti svedene na dve one nisu ukinute, već je sada zrelijem čovečanstvu data dublja poruka. Dve Hristove zapovesti jesu uzrok onih deset zapovesti, jer ako volim svog bližnjeg neću ga povrediti, pokrasti, neću prevariti svoju ženu ako je volim, poštovaću svoje roditelje itd. Ako volim Boga neću sebi praviti druge idole koje ću obogotvoravati jer će mi Bog kog poznajem i volim biti sasvim dovoljan uzor. U vremenu Novog Zaveta u kom živimo nema, ili ne bi trebalo biti potrebe za zapovestima koje sankcionišu nedela, jer smo sada dovoljno zreli, ili bi trebalo da smo takvi, da razumemo šta je dobro a šta nije.

Sada se možemo vratiti psihoterapiji. Već je pomenuto da psihoterapija prati proces sazrevanja čoveka od rođenja, kao što Biblija prati sazrevanje čoveka od nastanka čovečanstva. To je osnovna veza psihoterapije i Svetog Pisma- briga i staranje o razvoju ljudi i čovekovom boljem sutra. Kako je osnovni poziv čoveku da napreduje, da se razvija, da uzrasta u meri svojih potencijala (a potencijal nema granice već je cilj oboženje) dolazimo do prepreka na tom putu. Psihoterapija se bavi preprekama, onim što radimo i neuspevamo da postignemo svoj cilj. Pri tom, te prepreke ne projavljuju se toliko kao spoljašnji uticaj, već kao unutrašnje kočnice. Otklanjanje kočnica jeste cilj psihoterapije.

Zato psihologija i psihoterapija kao svoj temelj imaju baš Sveto Pismo. Ključne istine koje Biblija baštini jesu istine koje čovek želi da živi. Bliskost, poverenje, ljubav, brak, potomstvo i zajednica su neke od svetopisamskih istina. Naši strahovi, neuspesi, promašaji koje nazivamo grehom između ostalog su ono što nas sprečava da biblijske, a samim tim opšteljudske istine živimo. Kroz psihoterapiju pronalazimo i otklanjamo uzroke naših strahova, neuspeha i grehova i tako sebe izgrađujemo i poboljšavamo kako bismo stigli do cilja na koji nam Sveto Pismo hiljadama godina tako strpljivo ukazuje.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s