Krivica (i)li kajanje

Etimologija izraza krivica upućuje na neko iskivljenje, da nešto što bi trebalo biti pravo ili ispravno to nije već je krivo. Ako je pravo dobro, onda je krivo loše. Prav ili uspravan je onaj koji stoji iza sebe, svojih dela ili razmišljanja, s druge strane iskrivljen je onaj koji nema prava da gleda pravo, licem u lice, već pognute glave ili tela gleda u zemlju.

Čovek koji je kriv izgleda kao da je lišen ljudskog dostojanstva. Pošto je dostojanstvo ljudskog bića nešto što mu samim rođenjem, tj. postojanjem pripada ono mu ne može biti oduzeto. Krivica upravo to radi, oduzima dostojanstvo čoveku. Zato možemo govoriti o krivici kao nekorisnom i disfunkcionalnom osećanju.

Kada uradimo nešto što se prepoznaje kao loše, prekršimo moralni kodeks, društvene kriterijume, nekoga povredimo emotivno ili fizički može se javiti osećanje krivice. U takvim situacijama krivica izgleda kao sasvim korektan i poželjan stav prema sebi i svom ponašanju. Ipak, ona to nije. Mnogo korisnije i daleko zdravije osećanje jeste kajanje jer ono znači prihvatanje i ispravljanje svoje greške.

Preuzimanje celokupne odgovornosti na sebe jeste zabluda na kojoj osećanje krivice može da se zasniva. Depresija je često uzrokovana krivicom, autodestruktivnost se ispoljava samooptuživanjem, a samooptuživanje je ono što navodi na samokažnjavanje.

Osećanje krivice predstavlja stav o sebi kao ljudskom biću, a ne stav o nekom ponašanju koje je samo jedan od načina na koje se čovek prikazuje. Dakle, ponašanje i samo biće čoveka nisu isto. Ako bi bili isto onda ne bi postojala mogućnost promene ponašanja, već bismo nešto radili jer smo prosto takvi rođeni. Suprotno tome, mi možemo menjati svoje ponašanje samo zato što nismo isto što i samo ponašanje.

Još jedan važan razlog zog kog se javlja ovo osećanje jeste uverenje da nemamo pravo na grešku, ili da u određenoj situaciji u kojoj smo nešto pogrešili nismo imali pravo da tu grešku napravimo. To uverenje je zabluda. Čovek koji nikada ne greši mogao bi se s pravom nazvati savršenim. Ali, kako niko nije savršen onda je sasvim prirodno da će pre ili kasnije u nečemu pogrešiti i baš zbog toga ima pravo na grešku.

Voleti sebe znači prihvatati sebe uprkos nesavršenosti. Samim tim takva osoba voli sebe i kada pogreši i zato se neće proganjati i kinjiti osećanjem krivice. Zbog svega rečenog,  krivica nije osećanje koje se javlja samo po sebi, već je ono odraz manjka samoprihvatanja i samoljubavi.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s