Robovanje drugima – Imperativ ugađanja

Prijatne, ljubazne, osobe uvek spremne da pomognu drugome, uvek na usluzi, često su vrlo poželjne u društvu. A zašto i ne bi kada su vrlo korisne i vole da rade za tuđi groš. Ali zašto to rade i kada je na njihovu štetu, odakle potiče ta potreba da drugima ugode, šta ih motiviše i pokreće?

Kada nešto želimo da radimo to znači da to radimo slobodnom voljom. Sami odlučujemo kada ćemo nešto uraditi, kada nećemo, u kojoj meri ćemo uraditi nešto za dragu osobu i osećamo se dobro uradili to ili ne, jer se osećamo dobro sa svojom odlukom. Ali kada to radimo uvek, preko svake mere, kad je to na našu štetu, a pri tom osećamo dužnost da to radimo ili krivicu kada to ne uradimo, tada ne možemo govoriti o slobodi, već o nekom moranju, to više nije želja već potreba, jer se bez toga ne može. Tu je pod određenim vidom prisutna prisila. Šta je to što prisiljava?

Uglavno postoji neko nesvesno iracionalno uverenje koje podstiče moranje. Recimo, strah može biti prilično snažan motiv i to strah od odbacivanja. Iracionalno uverenje u ovom kontekstu bilo bi da nas neka osoba neće odbaciti ukoliko budemo činili sve za nju. Ako joj ugađamo, pomažemo joj da izvrši neku svoju obavezu, idemo tamo gde ona želi, radimo sve što traži od nas, ali i onda kada ne traži već samo naslućujemo šta bi želela.

Osoba koja u svemu ili makar u većini stvari ugađa drugima po pravilu ne ispunjava svoje želje, zanemaruje ih i zamenjuje tuđim. Sopstvene želje joj nisu važne, važnije su su želje drugih. To da njene želje nisu važne je glavno iracionalno uverenje na kom počivaju druga uverenja i koren je ,,moranja“.

Želje su znak života, jer ono što nas često i odžava u životu ili u izuzetno teškim situacijama jeste želja za životom, zato sve druge želje izviru i uviru u ovu osnovnu. Kada smatramo da naše želje nisu važne mi zapravo smatramo da mi sami nismo važni. A ako kao osobe nismo važni (sebi a onda i drugima) onda se na to prirodno nadovezuje strah od odbacivanja, jer nevažna osoba i jeste podložna tome. Suprotno od toga je da važnu osobu niko neće odbaciti (što je takođe iracionalno). Bilo kako bilo logika je ,,ako sam nevažan onda će me neko i odbaciti, a da do toga ne bi došlo ja ću ugađati u svemu i zato iako sam suštinski nevažna osoba ja ću izazivajući prijatnost drugima sprečiti mogućnost da me odbace“.

Imperativ ugađanja neće nestati ukoliko radimo suprotno tako što drugima nikada nećemo ugađati. Taj unutrašnji imperativ je naš, na to nas ne prisiljavaju drugi već mi sami sebe, kako naš najveći strah ne bi bio ostvaren. Zato je potrebno zaći u sebe, u najintimniji prostor svog bića i porazgovarati sa sobom.

Šta je neophodno reći? Niko nije nevažan kao osoba, kao biće. Na kraju krajeva ko uopšte određuje taj kriterijum važnosti. Ako nikome drugome čovek je važan samom sebi, nezavisno od drugih. Ako sam sebi važan onda sam i vredan kao biće, i tu vrednost čovekovog bića ne može niko i ništa umanjiti, jer je samo po sebi vredno, samo zato što je rođeno i postoji. Kada to sa sobom raščistimo onda nam neće biti tako važno da u svemu drugima ugodimo. Ako i  naiđemo na osobu koja zaista to zahteva jer će nas u suprotnom ,,odbaciti“, tj. neće želeti bliskost sa nama, biće nam jasno da nam ta osoba i ne treba. Šta će nam osoba kojoj su važne samo njene želje. Oslobođeni strahova u mogućnosti smo da sebi damo slobodu da biramo kada, kako i koliko ćemo nešto raditi za druge. To će biti naš iskreni dar zasnovan na slobodi i ljubavi.

Advertisements

4 thoughts on “Robovanje drugima – Imperativ ugađanja

  1. Hvala vam na ovom današnjem tekstu. Značilo mi je da ga pročitam.

    Mislim da je prinuda, pošto potreba svakako nije, da se drugima uvek bude na usluzi, zapravo vrlo zgodna alatka za padanje u nesagledive dubine samozaborava. Takođe, tu ima elemenata teškog sazavisništva – zavisnost od reakcija drugih, te prema tome ustrojavanje sopstvenog života, ali ne prema sopstvenim aršinima.

    U jednom trenutku, jedna osoba, sa kojom sam bila u emotivnoj vezi, me je pitala: „Pa zar ti nije važno da si nekome bitna?!“ Pa rekoh: „Nije, naročito ako postoji predznak – ako samo ovo promeniš kod sebe…!“ Pa eto, nisam htela. Isto tako, trebalo mi je godina da se oslobodim toga da budem uvek „dobra“ drugima. Zapravo, oslobađajuće je bilo to kada sam prihvatila da ja ne moram da „pružam usluge“ da bi me bilo ko prihvatio. Prihvatam sebe, a drugi, kako ko i kako kome drago. I isto tako oslobađajuća spoznaja je da ne moram nikome da budem važna. Osim sebi.

    Desilo se i to da zavolim nekoga ko mene ne voli (teorija bez dokaza), ali se ne osećam odbačeno i ne osećam da je tragedija što je ljubav jednosmerna. Mirim se sa tim. Jedino što bih volela da čujem, ako je tako, iskreno – ne, ne volim te i ne, ne osećam tu vrstu ljubavi koju ti osećaš prema meni. To bi mi značilo. Mnogo više nego ćutanje. Ali, čemu očekivanja, mislim, čak iako je to više od očekivanja – ne znači da ću ikada da dobijem odgovore na postavljena pitanja. C’est la vie!

    Like

    1. Drago mi je da vam je tekst znacajan. Znaci mi sto ste to podelili sa mnom.
      Tek kada naucimo da budemo dobri sebi, onda mozemo stvarno biti dobri i drugima. Ljubav prema drugima nije moguca ako nema ljubavi prema sebi, ili ako je i moguca verovatno ima tragova patologije.

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s