Kako naći ,,pravog” partnera?

Na samom početku važno je reći par reči o ,,pravom“. Pod pravim se često misli na idealnog, u svemu odgovarajućeg partnera sa kojim bi odnos bio lagan, bez previše trzavica, razmirica, čestih svađa. Sa ,,pravim“ nema problema oko usklađivanja.

Svako od nas ima svoje lične poglede na svet, želje, ciljeve. Volimo različite stvari, na različit način, slušamo različitu muziku, pijemu različitu kafu, izlazimo na različita mesta i družimo se sa različitim ljudima. Verovati da ,,prava“ osoba radi i voli isto što i mi iracionalno je i siguran je znak da nećemo imati mnogo sreće da je nađemo, budući da ne postoji.

U nekim ranijim vremenima, ne tako davnim, pre nešto manje od jednog veka, problematika izbora partnera nije ni postojala jer je taj posao bio poveravan roditeljima. Oni su spram običaja, kulture, društvenog statusa, imovinske karte i sličnih parametara odlučivali ko će biti odgovarajući životni saputnik njihovoj deci. Danas je situacija sasvim drugačija. Zatrpani svakojakim očekivanjima od partnerskih odnosa često možemo okusiti neuspeh.

Zato je na samom početku, kada je odabir partnera u pitanju, važna svest o tome da će biti potrebno vreme i strpljenje kako bi se budući odnos izgradio. U startu je važno da se obe strane usaglase oko najvažnijih stvari, oko onoga što oboje smatraju da im je u životu najvažnije. To može biti porodica, prijatelji, karijera, novac, religija, mesto življenja, željeni broj dece ili nešto drugo. Govorimo o onim stvarima oko kojih nema pregovora, već su one takve kakve su i ne želimo ih menjati ili ih se odreći zarad partnera. Ako se na tom polju postigne dogovor, tj. oboje se usaglase onda je vreme da se krene na sledeći nivo.

Drugi nivo ,,pregovora“ bi sadržao sve ono što volimo da radimo kada se zabavljamo ili odmaramo. Odlazak u šetnju, na more, planinu ili u banju. Česće ili ređe druženje sa prijateljima, izlasci u paru ili svako za sebe i slične stvari. Prvo polje o kom je bilo reči tiče se same forme ili oblika života kakav želimo da živimo, važnih moralnih, etičkih, verskih i drugih načela kojima je život oblikovan, dok se drugi deo tiče razonode, načina uživanja i kreiranja svakodnevnih zadovoljstava.

Lepo je verovati da će ljubav uspeti da uskladi dvoje ljudi ma koliko različiti bili i da će se zarad iste oboje odreći onoga što im je važno. Ali ljubav to ne radi, jer ljubav nije sila koja nešto menja već naziv za odnos koji dvoje ljudi izgrade. Ljubav je odluka da dvoje budu zajedno iako postoje razlike, ali ta odluka će biti doneta samo ako te razlike nisu nepremostive, tj. ako gubitak nije preveliki.

Kakva bi to ljubav bila ako bi neko od partnera morao da se odrekne nečega što mu je od neprocenjive vrednosti, npr. vere, prijatelja ili određenog člana porodice, ili posla za koji se školovao i kom je posvetio svoje vreme, trud, osećanja? Zamislite devojku koja treba da se odrekne svoje želje da ima veliku porodicu i kuću na selu zarad dečka koji želi da živi u soliteru u centru grada, a možda će u nekom trenutku života poželeti jedno dete, kada njoj uveliko bude prolazilo najlepše vreme da se ostvari kao majka. Realno je da su neka odricanja nužna, ali ta odricanja ne smeju biti takva da kao posledicu imaju osećanje velikog gubitka, jer će pre ili kasnije osećanje nezadovoljstva biti snažnije od želje da odnos opstane.

Na partnerski odnos treba gledati kao na jedan veliki projekat koji će svoje plodove davati u budućnosti. Uspeh svakog pa i ljubavnog projekta zavisi od mnogo faktora. Najpre od same ideje na kojoj projekat počiva, a to su one najvažnije vrednosti koje su pomenute, ali zavisi i od raspoloženja i osećanja zadovoljstva koje imaju zaposleni na projektu, a to je ona druga pomenuta grupa koja se tiče radosti življenja. A za sve to potrebno je vreme i strpljenje.

Tako se izbor životnog partnera i ne razlikuje mnogo od izbora prijatelja ili poslovnog partnera. Sastavljanje spiska očekivanja od ,,pravog“ i od odnosa sa njim može u velikoj meri rasvetliti neke naše ranije neuspehe, a omogućiti buduće uspehe jer time sve ono što očekujemo možemo razmotriti i odrediti šta je ono čega se možemo odreći, a čega se odreći ne želimo. To je pošteno i prema ,,pravom“ i prema sebi. Na kraju krajeva, svaka osoba može biti ,,prava“ za partnerski odnos u onoj meri i na onaj način na koji usaglasimo životne vrednosti, želje, ideale i težnje.

Advertisements

8 thoughts on “Kako naći ,,pravog” partnera?

  1. Realno, lakše je naći pravog pantera, nego “pravog” partnera. Ovako kada sagledam, ovo mi izgleda baš kao projekat. Znači, treba izvodljiv biznis plan. Dobra strategija i operativa. Baš kao i pregovarački kapaciteti. Crnjak ili ne, ja sam pravila SWOT analize kada je trebalo da donesem neke emotivne odluke.

    Važno je i usaglašavanje naravi i temperamenata. A i raznorazne navike nisu baš zanemarujuć faktor.

    P. S. Više mi se sviđa saputnik (sve dok nije sapatnik), od partner.

    Like

    1. Veoma veliki i značajan projekat 🙂
      Ja lično više volim partner, jer u problematici ljubavnih odnosa partner je prilično otrežnjujuća reč ako se malo razmisli o tome šta sve partnerstvo podrazumeva. U partnerskom odnosu nema princeza ni maminih sinova, nema rintanja dok drugi uživa, nema nerealnih očekivanja jer je sve jasno definisano itd.

      Liked by 1 person

      1. A opet sve zavisi kako je definisano odnosno koliki je stepen osvešćenosti ugovornih strana. Ugovorne stavke podrazumevaju i obaveze i odgovornost. Pa čak i kaznene odredbe. U svakom slučaju, zanimljiv ugao gledanja.

        Like

  2. Nisam siguran koliko ,,kaznene odredbe” mogu doneti dobra. Jer, kaznu izvršava onaj koji ima moć, a kaznu podnosi onaj koji moć nema. Tako da onaj koji trpi kaznu, u odnosu, uvek ima osećaj inferiornosti, a to prati i osećanje ljutnje. Mišljenja sam da to baš i nije dobro za odnos dvoje ljudi koji se vole. OK je kada je u pitanju odnos roditelj-dete, jer dete na taj način uči šta sme a šta ne sme, šta je dobro a šta nije. Kod odraslih osoba to može biti vrlo problematično. A dodatno stvar komplikuje i osećanje straha koje je neminovno ako postoji kazna u najavi. Strah je vrlo velika prepreka odnosu bliskosti i poverenja. Ali, moguće je da i ,,kaznene odredbe” mogu biti ok ako se oko toga dogovore dve odrasle osobe. A opet, ne znam da li postoji neka odrasla osoba koja želi da trpi kaznu i da na to svojevoljno pristane. To mi prođe kroz glavu i ja podelih sa vama 🙂

    Liked by 1 person

    1. Veoma mi se sviđa ovo nadovezivanje. 🙂 Kaznene odredbe sam pomenula baš kao stavku svakog pisanog ili nepisanog Ugovora. Jer, šta ćemo ako se prekrše strogo definisani dogovori? Koliko sam do sada opazila, čovek je dovoljno slabo i palo biće da katkad nije u stanju da odoli ultimativnom osećaju moći. Baš zbog toga što je najčešće nema nad sobom. Vlast nad sobom. Ako su odnosi sado-mazo – može, drukčije, teško. U svakom slučaju, ne postoji ni čist sadista ni čist mazohista. To je menjanje uloga. Dželat i žrtva i vs. Patologija, svakako. Mada možda i igra ili ritual, šta znam. Ako se osvrnemo na decu, koju nemam, pa možda nemam ni prava da pričam o tome, kažu da je kazna iz ljubavi praktično kao dar. Pa ne znam?! Tu je onda, valjda, i nagrada. Možda i dresura. Šta vi mislite o stečenom uslovljavanju kroz kazne iz detinjstva? Da li to može da bude odrazivo i u odraslom dobu? Eto, i meni baš svašta prolazi kroz glavu, pa delim to sa vama. Ova rečenica: “Strah je vrlo velika prepreka u odnosu bliskosti i poverenja.” Da, potpuno se slažem sa vama. Čovek srećući se sa drugim, se zapravo sreće sa sobom. U zavisnosti od stepena sopstvene osvešćenosti, strah može da bude jedna od reakcija. Strah od čega? Strah od koga?

      Like

  3. Kazne su sastavni deo vaspitavanja. Retko su deca svesna posledica onoga što rade, zato je kazna način da se povuče crta, da znaju dokle smeju. E sad, možda bi neki ideal zaista bio da ne postoji takav vaspitni sistem kazna-nagrada, jer grubo rečeno može ličiti na dresuru, ali očekivati da svako dete nauči granicu iz roditeljskog stava tela, grimase na licu ili intonacije je prilično nerealno. Ono što je važno jeste da kazna treba biti primerena onome što dete čini, dakle ni preterano velika da ne bi izazvala ljutnju deteta zbog osećanja nepravde, niti previše blaga da dete ne bi olako shvatilo svoju grešku. Takođe, važno je voditi računa o poštovanju detetovog integriteta i dostojanstva. Ako se jasno razgraniči ponašanje i njegovo biće kazna ne bi trebalo da ostavi neke posledice. Ona se upućuje zbog greške u ponašanju a ne zbog toga što je dete bezobrazno, pogano, glupo, i sl. Dete je kao osoba uvek u redu, ali ponašanje nije. Ako roditelji to uspeju da detetu posvedoče svojim ponašanjem dete će to i prihvatiti.
    A što se tiče straha od bliskosti on je vrlo prisutan, i u porastu u poslednjim decenijama. Pisaću o tome tekst nekom prilikom.

    Liked by 1 person

    1. Da, naravno, teško da detetu od dve godine možeš da objasniš zašto da ne gura prste u šteker. Dobro, može u taj šteker i da se stavi neka plastika, čisto da ne bi bilo elektrošokova pre vremena. Ipak, malo me muči taj sistem kazna-nagrada. Ipak je to dresura, pa makar i suptilna. Baš kao što ste naveli, nužno je da ponašanje roditelja bude u skladu, da bude primer i da je detetu jasno da je OK, a da ponašanje nije OK i zašto je to tako.

      Naravno, baš isto kao i u odraslom dobu, ključno je spoznati, odvojiti kritiku od ličnosti. Dakle, ponašanje je za kritiku, ako je tako. Ne znam kako vi, ali čini mi se, da u ovim balkanskim krajevima, i dalje postoji “problem” da se odvoji ličnost od kritike ponašanja koje možda nije prihvatljivo za jednu stranu, pa se tako upada u razne situacije koje su zapravo demonstracija sile i uvreda.

      Nadam se da ćete uskoro biti u prilici da pišete baš o strahu o bliskosti, to je odlična tema.

      Like

      1. Moja saznanja su takva da je na Zapadu zapravo izrazenija kritika licnosti nego u nasim krajevima. Neka starija, nazovimo ih patrijarhalna, vaspitanja koja su gotovo izumrla bila su bolja po tom pitanju. Savremeni nacin, koji smo usvojili je problematicniji.
        Imam dosta tema na koje zelim da pisem, a ona koju ste pomenuli je medju njima. Doci ce na red 🙂

        Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s