,,Zabranjena” osećanja

Postoji pet osnovnih osećanja, to su sreća, tuga, ljutnja, briga i strah. Da se primetiti da je samo jedno od navedenih osećanja prijatno, ostala su neprijatna. S razlogom ih ne nazivam pozitivnim ili negativnim jer osećanja su vrlo korisna, pa stoga ne mogu biti negativna. Ona imaju adaptivnu funkciju. To znači da nam osećanja pre razuma govore o situaciji u kojoj se nalazimo. Prilično su automatizovana kako bi štedeli energiju i vreme.

Govoriću o neprijatnim osećanjima jer osećanje sreće uglavnom nije sporno, mada ni to nije pravilo.  No, o tome ću neki drugi put. Briga je s druge stane iako neprijatno osećanje, priično podržavana jer ljudi smatraju da će brigom uspeti da reše neki problem ili da će unapred preduprediti nastanak problema. Ali i o brizi ću nekom drugom prilikom.

Različiti su načini i razlozi zbog kojih smo sebi mogli zabraniti neprijatna osećanja, to može biti pod vidom ne pokazivanja ili čak i ne osećanja, a kako ne osećanje nije moguće zapravo je reč o potiskivanju.

Tuga je sama po sebi vrlo neprijatna za osobu koja je tužna. Ako na tugu u najranijem detinjstvu nismo dobili adekvatnu reakciju u vidu zagrljaja ili saosećanja postoji mogućnost da ćemo je se odreći budući da nam nije donela dobit. Dečacima ljudi iz okruženja često suze ne odobravaju, smatrajući je slabošću koja za muški pol nije dozvoljena. Osećanje tuge je prisutno kada nešto izgubimo, kada nakon više upornih pokušaja u nečemu ne uspemo, ili kada izgubimo neku dragu osobu. Ono nam služi kako bismo se privikli na realnost da to što želimo ne možemo imati, ili da to što smo imali više nemamo. Kroz tugu se razvezujemo od svega što je naše ili smatramo da nam pripada a više nemamo.

Ljutnja je osećanje kojim se zauzimamo za sebe. Kada nam nešto smeta, kada se osećamo oštećenim naljutićemo se na osobu čije nam ponašanje smeta ili nas na bilo koji način ugrožava. Možemo se naljutiti i na sebe kada smatramo da smo uradili nešto što nije trebalo, sebi ili drugima. Ljutnju dece okolina ili roditelji ponekad ne uzimaju za ozbiljno. Neretko roditelj na kog se dete naljutilo ume da odgovori još većom ljutnjom, a kao najveća kazna može se javiti ignorisanje deteta. Ni drugi autoriteti, kao što su nadređeni na poslu, ne gledaju na ljutnju zaposlenih sa odobravanjem. Potiskivanje ovog osećanja ili njegovo ne ispoljavanje znači da će osoba teško uspeti da se izbori za sebe i svoja prava.

Strah je verovatno prvo osećanje koje čovek oseti od momenta svog rođenja. U prenatalni period ne bih ovom prilikom zalazio, mada možemo pretpostaviti da beba u stomaku svoje majke može osetiti sva njena osećanja, kao i da je bebino dominantno osećanje sreće, što i ne čudi budući da se zaista nalazi na najbezbrižnijem mestu na svetu. Osećanje straha je izuzetno važno jer omogućuje čoveku da se zaštiti. Onoga pokreće da se popne na drvo ukoliko ga napadne čopor pasa, ili da se suprotstavi ukoliko je u nekoj manje opasnoj situaciji a veruje da je snažniji. Kao i tuga, strah najčešće nije poželjan za dečake koji bi trebalo da deluju neustrašivo. Strah je vrlo moćno osećanje koje po pravilu uvek motiviše na akciju, osim ako nije tako snažan da je parališuć, ali tada možemo govoriti o patologiji osećanja straha jer kao takvo nema pozitivnu funkciju.

Da rezimiram, sva nabrojana osećanja su urođena i višestruko korisna. Bila ona prijatna ili neprijatna služe nam da se adaptiramo na situaciju u kojoj smo, prihvatimo je i spram toga odredimo svoje dalje postupke. Ne osećati ili ne ispoljiti osećanja siguran je znak ne usklađenosti čoveka sa sredinom u kojoj je.

7 thoughts on “,,Zabranjena” osećanja

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s